Ćutanje o Černobilju

Kraj aprila 1986. godine. Čudna scena na jednom bulevaru u centru rumunskog glavnog grada Bukurešta: neobično duga kolona crnih državnih limuzina čeka ispred zgrade jednog ministarstva. Jedan za drugim, automobili ulaze unutra, a nakon par minuta ponovno izlaze napolje i – nestaju.

U to vreme, redovi za hranu ili gorivo su bili sastavni deo sive svakodnevice rumunskog stanovništva. Ali ovaj novi, do tada nepoznati red na bukureštanskom raskošnom bulevaru ima u sebi i nešto jezivo. Đaci jedne gimnazije iz komšiluka otkrili su tajnu: jedan od vozača iz kolone ispričao im je da se za rukovodstvo države i (Komunističke) partije iz dubokog bunara u dvorištu tog ministarstva uzima čista voda i zatim njome pune plastični kanisteri jer je voda iz vodovoda, kaže, radioaktivna. Zvaničnih informacija o pojačanom radioaktivnom zračenju i razlozima u tom trenutku još nema.

Radioaktivni oblaci

U jedan sat i 23 minuta iza ponoći 26. aprila 1986. eksplodirao je nuklearni reaktor u ukrajinskom Černobilju. Ta nesreća je imala katastrofalne posledice po okolinu, ne samo u delovima tadašnjeg Sovjetskog Saveza, već i u severnoj, centralnoj i jugoistočnoj Evropi.

Radioaktivni oblak iznad Černobilja brzo se proširio ka Belorusiji i Rusiji i dva dana kasnije već je bio nad Skandinavijom, Poljskom, Istočnom Nemačkom (DDR) i južnim delovima Savezne Republike Nemačke. Kontaminirana kiša padala je i na teritorijama Rumunije i Bugarske. Radioaktivni oblaci su se za samo nekoliko dana proširili nad čitavom severnom Zemljinom poluloptom.

Štazi ulepšava posledica katastrofe

„Držati sve pod kontrolom“ bila je deviza bezbednosnih službi DDR-a koje su, tek tri dana nakon katastrofe, od svojih sovjetskih kolega dobile prve informacije. Tri dana tokom kojih su delovi stanovništva DDR-a već dobili te informacije preko zapadnih radijskih i televizijskih stanica. DDR-ove stanice objavljivale su samo informacije o katastrofi koje je tajna policija Štazi ulepšavala. Partijsko i državno rukovodstvo želelo je da zataška ne samo stvarno stanje, već i da spreči posledice po privredu.

Černobilj je stvorio jednu duboku brazdu među stanovništvom bivših „bratskih komunističkih zemalja“ – to je zaključak stručnjaka koji su se okupili u Berlini na okruglom stolu sa temom „Velika nuklearna katastrofa i Štazi“. Ta katastrofa iznela je na videlo kako jedna diktatura i njena politička tajna policija reaguju na „antropološki šok“, zaključili su učesnici u raspravi.

Zagađena hrana

Rukovodstvo DDR-a nije objavilo podatke o tome koliki je stepen radioaktivne kontaminacije povrća i mleka, i zbog toga ti proizvodi više nisu mogli da budu izvezeni. Prodavani su samo u DDR-u. „Nikada pre police u prodavnicama nisu bile toliko pune kao tada“, sećaju se ljudi koji su tada živeli u Istočnoj Nemačkoj. „Zagađeni prehrambeni proizvodi deljeni su i po školskim kantinama“, kaže fizičar i bivši borac za ljudska prava u DDR-u Sebastijan Pflugbajl. Đaci čiji su roditelji na „televiziji sa Zapada“ gledali vesti i svojoj deci govorili da je moguće da je hrana kontaminirana, nisu tu hranu ni jeli – na radost onih koji to nisu znali pa odjednom mogli da pojedu dve-tri porcije. „Zvanična informacija u DDR-u vlasti glasila je nema situacije opasne po zdravlje“, priča Pflugbajl.

Slična politika vođena je i u „bratskim zemljama“. U Bugarskoj je danima nakon katastrofe na snazi bio embargo na informacije. Pareskeva Ninova, lekarka i profesorka, koja je tada bila zadužena za sve dečije bolnice u Bugarskoj, svedoči o tajnim uputstvima glavnih lekara da deca u klinikama ne smeju više da piju sveže mlijeko niti da jedu salatu – tako su, naime, izgledale prve zaštitne mere protiv povećane radioaktivnosti. Ali javnost je za te informacije u početku bila uskraćena. Čak i prvomajske povorke u Sofiji održavane su pod radioaktivnom kišom.

Praznik rada uz radioaktivnu kišu

I u drugim zemljama je potrajalo dok nisu stigla odgovarajuća upozorenja. U Rumuniji su ljudi Praznik rada proveli pod vedrim nebom, u već kontaminiranom zelenilu. Tek nakon toga, rumunski diktator Čaušesku sazvao je partijsko rukovodstvo. Ono je zaključilo da stanovništvu treba pružiti „samo preko potrebne informacije“.

Mnogi su, doduše, preko zapadnih stanica, poput Radija Slobodna Evropa ili Dojče velea već čuli za katastrofu, ali retko ko je mogao da proceni kolika je stvarna opasnost. Tek 2. maja, u Rumuniji je objavljena zvanična preporuka da se voće i povrće temeljno pere i da deca ostanu u zatvorenim prostorima. U obdaništima i školama u čitavom Istočnom bloku, početkom maja su podeljene tablete joda ili sokovi protiv radioaktivnog zračenja.

Neistražene posledice

O broju žrtava, kao i o zdravstvenim posledicama Černobiljske katastrofe do danas nema sigurnih podataka. „Istrage o tome prilično su mršave“, kaže za Dojče vele bivši borac za ljudska prava Sebastijan Pflugbajl.

Prvih godina je, kaže, bilo zabranjeno voditi protokole o žrtvama, o vrednostima nuklearnog zračenja i mogućim oboljenjima. „Nema nikakvih podataka, brojke su manipulisane“, tvrdi Pflugbajl. Svetska zdravstvena organizacije ima podatke za oko 8.000 smrtnih slučajeva, od kojih je polovina umrla od naknadnih posledica zračenja.