Zoran Sekulić: Ispašće da smo skoro 30 godina orali pesak
18. jun 2020.
DW: FoNet ste osnovali usred „mračnih devedesetih“. Kako danas izgleda to vreme?
Zoran Sekulić: Kada se osvrnem na „mračne devedesete“ i vreme kada je FoNet početkom 1994. počeo da radi, retroaktivno pretrnem od straha i upitam se odakle mi hrabrost da sa nesto više od 35 godina starosti uđem u taj poduhvat, koji je ni iz čega nastao kao otpor ratnoj propagandi, govoru mržnje i krvopriliću.
Uprkos svim rizicima i iskušenjima, čijih razmera očigledno tada nismo dovoljno bili ni svesni, FoNet je zapravo nastao iz očaja, kao prigovor savesti, kako lični, tako i nekolicine odvažnih i čestitih ljudi i profesionalaca. Da sam onda znao šta me u decenijama koje slede čeka i kroz šta ću sve da prođem, vodeći FoNet i održavajući ga u životu, verovatno to ne bih nikada uradio. Ali da to nisam uradio, ne bih sebi nikada oprostio.
-pročitajte još: Jovana Gligorijević: Nikada ne hapse one koji crtaju mete
Da li ste pre nekoliko decenija mogli da zamislite da će sloboda medija u zemlji Srbiji biti jedna od glavnih tema 2020?
Devedesetih smo, radeći u FoNetu, „dobacivali“ samo do odlaska Slobodana Miloševića s vlasti. Znali smo da posle 5. oktobra 2000. godine neće biti kao u raju, ali nismo ni očekivali da će se borba za opstanak i slobodu medija iz godine u godinu odvijati u sve težim uslovima, koji sada kulminiraju.
Nismo očekivali da već 20 godina indeks održivosti medija u Srbiji konstantno pada i da je sada manji nego u poslednjoj godini Miloševićeve vladavine. Nismo očekivali ni da će slobodni i odgovorni mediji, kojih je sve manje, i dalje raditi u neprijateljskom okruženju, potisnuti na marginu, izloženi direktnim i posrednim pretnjama, pritiscima, kampanjama režimskih medija, niti da će biti toliko finansijski iscrpljeni, diskriminisani i osiromašeni.
U vreme kada samo ranih osamdesetih počeo da se bavim novinarstvom među novinarima profesionalcima, dakle izuzimam partijske aparatčike, važio je neprikosnoveni princip da su činjenice svete, a komentari slobodni. Danas dominiraju emocije i uverenja, dok činjenice, u sveopštoj proizvodnji privida, spinova, lažnih vesti i lažnih narativa, postaju nebitne. Ako protivreče emocijama i uverenjima, utoliko gore po njih.
Da li je moguće da se izađe iz ovog stanja?
Kako sada stvari stoje, liči da za novinare i medije, koji rade u interesu javnosti, skoro neće biti bolje, ako ne bude i gore. Većina nas urednika veterana približava se kraju radnog veka, neki i nisu više među nama, a problemi medija i novinara, koje vlast uporno negira, iako se svakodnevno vide golim okom, i dalje ostaju neispunjeni preduslov demokratskog poretka u Srbiji. Ispašće da smo skoro 30 godina „orali“ pesak, što bi otkopali preko dana, noću bi bilo zatrpano, a onda sutra kopali sve od početka.
Gde su uzroci?
Odgovornost za takvo stanje, koje je sada skoro beznadežno, jeste na vlastima, podaničkim medijima i novinarima, ali i međunarodnoj zajednici. Devedesete jesu bile opasne po život, ali je tada iz godine u godinu porodica nezavisnih medija bila brojnija, glasnija, vidljivija i uticajnija. Uporedo sa jačanjem, ne samo opozicionog, nego i sveopšteg društvenog protivljenja Miloševićevoj vlasti.
Posle oktobarskih promena, do ubistva premijera Đinđića, ličilo je da stvari za medije idu nabolje. Posle atentata na premijera, koji je promenio savremenu političku istoriju Srbije, stvari su ponovo krenule nizbrdo, sve većom kontrolom i upotrebom medija.
-pročitajte još: Ana Lalić dobitnica Nagrade za slobodu govora DW
Koliko je tačan čest prigovor da je naprednjačka vladavina ipak najgori period za slobodne medije u Srbiji?
Situacija je eskalirala u proteklih osam godina, kada je prethodni sistem kontrole i uticaja, nadgrađen i unapređen skoro do savršenstva, uporedo sa nepoštovanjem, obesmišljavanjem i zloupotrebom kompletne medijske regulative, kojoj se toliko aplaudiralo. Angažovani su mnogobrojni stručnjaci i analitičari, domaći i strani, koji su za potrebe vlasti razvili koncept skoro totalne kontrole, po potrebi i progona, novinara i medija koji se nisu povinovali. Korišćen je i koristi se, pri tome, kombinovani metod javne diskreditacije i kampanja, najčešće preko tabolida, ali i nacionalnih emitera, zajedno sa sofisticiranim uticajima bez otiska prstiju.
Da bi cela slika bila još sumornija, dobar deo javnosti Srbije, koja se uglavnom informiše preko potpuno kontrolisanih nacionalnih emitera, pitanje slobode medija, dijaloga i kritičkog mišljenja uopšte ne prepoznaje kao ozbiljan problem. Dakle, ako gledamo iznutra, bez ikakvih iluzija, ne očekujem neko skoro poboljšanje, sve dok vlast na medije bude uporno gledala kao na sredstvo, bilo sopstvene promocije, bilo kao na batinu za obračun sa neistomišljenicima, a mediji na to pristajali. Iskreno, ni opozicija nije pelcovana protiv takvog tretmana medija, ali je njihova moć znatno manja. Što ne znači da se i sama ne bi slično ponašala, ako bi jednog dana postala vlast umesto vlasti.
-pročitajte još: Srbija pala na rang-listi Reportera bez granica
Nedavno Vam je uručen Savezni krst za zasluge na lenti – Orden za zasluge Savezne Republike Nemačke, a nemački ambasador u Srbiji Tomas Šib je tom prilikom rekao da ste uvek beskompromisno stali u odbranu prava na slobodno izražavanje misli i novinarske etike. Nije li ovo priznanje Vama, kao i nagrađivanje srpskih novinara ipak simbolička zamena za realan i kontinuirani pritisak na vlast da ograniči svoj direktan i indirektan uticaj na većinu medija i uspostavi elementarne medijske slobode?
Na poboljšanje medijske scene može da utiče međunarodna zajednica, pre svega Evropska unija, bez obzira na to koliko je zaokupljena sopstvenim problemima, ukoliko napusti dosadašnji pristup da region tretira kao evropsku periferiju u kojoj je stabilokratija važnija od demokratije. Ukoliko u Uniji i njenim državama-članicama ne postoji politička volja da se i u zemljama regiona uspostave demokratski poredak, vladavina prava, poštovanje temeljnih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, uključujući i slobodu govora, mišljenja i medija, onda ni vladajuće garniture u njima neće mrdnuti malim prstom da se stvari poboljšaju. To onda sigurno neće biti u interesu ni država Zapadnog Balkana, ali i EU.
Visoka priznanja koja sam proteklih godina dobio od OEBS-a i predsednika Francuske , a pre nekoliko dana i Nemačke, doživljavam kao veliku ličnu čast i priznanje FoNetu, a hoću da verujem i kao poruku vlastima u Srbiji da se kršenjima slobode medija i pritiscima na novinare ubuduće neće gledati kroz prste. Uostalom, ova priznanja, ne obavezuju samo mene da istrajem, već obavezuju i one koji su mi ih dodelili da i u Srbiji instistiraju na univerzalnim vrednostima slobode medija ugrađenim u temelje moderne Evrope.