Iz glasne tišine predsednika Nemačke biskupske konferencije, kardinala Marksa o eskalaciji unutar američke Crkve po pitanju zlostavljanja, moglo se naslutiti da će istraživanje koje su inicirali nemački biskupi da ponudi nove brojke. One na žalost neće biti i poslednje, jer sva dokumenta nisu dostupna. I, što je mnogo važnije, istražene su samo arhive biskupija, odnosno sveštenika koji rade u dijecezama, a tek predstoji istraživanje raznih redova koji su bili, ili su još uvek, angažovani po školama i u radu s decom i mladima.
Nemci su poznati kao temeljna nacija. Tako su katolički biskupi u Nemačkoj 2014. Izdali nalog za pokretanje opsežnog naučnog istraživanja o zlostavljanju u redovima Crkve. Ali, - s jednim velikim „ALI“: problem je trebalo istražiti po crkvenom nalogu, država u to nije smela da se petlja.
Nulta stopa tolerancije
Crkva je na taj način – još uvek pod šokom (a i sada je) zbog skandala oko zlostavljanja otkrivenog 2010. – sprečila snažniju intervenciju države. Za to vreme, u SAD državni tužioci i policijski istražioci u nekoliko saveznih država preuzimaju postupak razjašnjavanja zlostavljanja u Katoličkoj crkvi. Mnogo toga šokantnog će još izbiti na videlo o tim tradicionalnim strukturama, a to će sigurno pogoditi i neke ljude iz vodećih struktura.
Crkva je htela da spreči državnu intervenciju i uvid u svoja dokumenta – verovatno brinući za svoje saradnike. Ali šta ako se sada ispostavi da se za većinu slučajeva nije saznalo od Crkve, već na osnovu zahteve za odštetom žrtava zlostavljanja? I da je uobičajena praksa bila – premeštanje počinilaca, a da se pritom njihova nova sredina ne informiše o počinjenim zločinima? Jer reč je o zločinima, a ne o nečemu drugom. I o tome da u velikoj većini slučajeva uopšte nisu ni pokretani crkveno-pravni postupci, a pogotovo ne krivično-pravni ili procesi u nadležnosti civilnog prava?
Debata o zlostavljanju, ali i o strukturama moći u Crkvi, mora se nastaviti – pogotovo nakon nove studije koja pokazuje da postoji na hiljade žrtava, studije koja nadilazi razmere pravno-istražnih postupaka. Ona jeste svojevrsni napredak i Crkva mora da bude iskrena. A to znači da „nultu stopu tolerancije“ zaista i sprovodi u praksi. To je ono što naglašavaju i biskupi, a naprestano i papa Franja. Za biskupe to možda neće biti lako, zato što možda i sami lično poznaju neke od počinilaca. Ali „nulta stopa tolerancije“ znači „nulta stopa tolerancije“ – u suprotnom se žrtve ostavljaju po drugi put na cedilu.
Globalna dimenzija problema
Sama činjenica da je baš na dan (valjda slučajno) kada su procurile informacije o rezultatima nemačke istrage, Vatikan saopštio da je papa Franja na sastanak u februaru pozvao predsednike svih 80-ak biskupskih konferencija iz celog sveta, pokazuje globalne razmere tog problema. Ništa ne bi trebalo ulepšavati: zlostavljanja je bilo i ima ga ne samo u crkvama u SAD i Nemačkoj, već i u Poljskoj i Italiji, svuda po Africi ili u Aziji. Sve druge interpretacije samo su puste želje. Zlostavljanje može da ugrozi egzistenciju Crkve u samoj njenoj srži. I ne samo zbog toga što su crkve u SAD i Nemačkoj najbogatije i najviše pomažu drugim crkvama širom sveta.
Postaje dakle jasno koliko je važno povesti debatu o promenama sistema. Možda je prošlo vreme Crkve kojoj su u centru sveštenici – ili tačnije rečeno muškarci? I možda će na ovom mestu neki dogmatski uzviknuti: Ne! Ali ko će, molim vas lepo, bez temeljne promene ubuduće uopšte da veruje ovakvoj Crkvi?