Zeleni – militantni pacifisti

Nedeljnik Cajt je u rubrici „Tajne misije“ na svom portalu objavio članak pod naslovom „Operacije Bundesvera u nedođiji“ pod kojim piše: „Irak, Libija, Ukrajina – nemački padobranci su, podalje od očiju javnosti, aktivni širom sveta. Operacijom Pegaz u Libiji 2011. se još uvek bavi i Ustavni sud.“ U tekstu se opisuje polazak dvadesetorice padobranaca u misiju o kojoj nisu znali – ništa. Sve se događalo u sitnim jutarnjim satima 25. februara 2011. Padobrancima je rečeno samo da se misija zove Pegaz. Na vojnom aerodromu Vunstorf su morali dugo da čekaju, dok je tadašnji ministar spoljnih poslova Gido Vestervele informisao šefove poslaničkih klubova Bundestaga o predstojećoj tajnoj akciji evakuacije koja je trebalo da se obavi iza neprijateljskih linija – U Libiji.

List piše da ovih dana niko ne bi verovao da Bundesver uopšte može da izvede takvu misiju, pošto su u medijima učestali napisi o zarđaloj i dotrajaloj vojnoj opremi nemačke armije. „Ali, postoji i drugo lice Bundsevera. Lice koje je dobro skriveno od javnosti. Još od početka rata u Avganistanu, manje jedinice su stalno – i uspešno – išle u opasne akcije širom sveta. Posebno nemački padobranci važe kao oprobani u borbama i pouzdani. Oni su u operacijama u Avganistanu bili najistureniji na frontu – zajedno sa Amerikancima. Niko ne zna da su specijalizovani za oslobađanje talaca i evakuaciju civila…“

U članku se navodi da je sada za takve akcije nadležna specijalna divizija DSK i podseća da su u aprilu ove godine separatisti u Ukrajini zarobili četvoro nemačkih posmatrača OEBS-a, među kojima su bila trojica nemačkih vojnika. „Poznavaoci prilika“ tvrde da je akciju njihovog oslobađanja planirala i izvela komanda DSK u Potsdamu – samo što ona te navode ne želi da komentariše. Baš kao što se o akcijama specijalaca generalno ne iznose nikakve informacije. „No, tu postoji problem. Kolika god da je tajnost takvih operacija, zar o njima ne treba da odlučuje Bundestag? Zeleni su želeli da se to pitanje reši pred Ustavnim sudom, i to još pre tri godine, kada su podneli tužbu zbog operacije Pegaz usred vrtloga libijske revolucije iz 2011.“

Operacija Pegaz je bila zapravo evakuacija oko 200 radnika firme Vintershal koja je upravljala naftnim bušotinama u Libiji. Oni su ostali „nasukani“ među svojim postrojenjima u pustinji u mestu Al Nafuri – a u blizini je bila mala avionska pista. Na nju je sleteo nemački avion Transal sa pomenutih 20 vojnika, stigavši dotle neupadljiv za protivvazdušnu odbranu libijskih snaga ili pobunjenika. U akciji, koja je trajala 50 minuta, učestvovao je i jedan britanski avion – 200 ljudi je ukrcano u dve letilice i bezbedno prebačeno na evropsko tlo.

Predstavnica Zelenih u Bundestagu Katja Kojl kaže da bi danas njena stranka bespogovorno odobrila tu akciju, ali da se radi o pitanju: da li je to bila oružana akcija za koju je naknadni mandat trebalo da odobri nemački parlament? Ali, to pitanje je očigledno postavljeno u vreme kada su Zeleni imali drukčiju orijentaciju. Jer, predsednica poslaničkog kluba te stranke u Bundestagu Katrin Gering-Ekart (naslovna fotografija) sada se založila za slanje vojne misije UN u borbu protiv paravojske Islamske države – te za učešće nemačkih vojnika u toj misiji. Evo izbora iz novinskih komentara o tome:

Lauzicer rundšau (Kotbus) smatra da „najmanjoj opozicionoj grupi nije lako da dospe u udarne vesti – osim ako ne napravi neku provokaciju. A to je očigledno bio motiv Gering-Ekartove. Čak ni u rukovodstvu hrišćanskih unija se ne ide tako daleko da se predlaže slanje nemačkih kopnenih jedinica u Siriju i Irak. Još manje se tako nešto može čuti u redovima SPD. Otkako se (demohrišćanska) ministarka odbrane Ursula fon der Lajen javno založila da se odstupi od tabua, socijaldemokrate se protive i najtišoj ratnoj retorici. Zelenima bi dobro došlo da uspostave takav sistem ranog upozoravanja – na ratnu retoriku iz sopstvenih redova.“

Nordvest cajtung (Oldenbug) piše da „stav Zelenih koji kažu da i Nemačka treba da pošalje svoje trupe u Siriju da bi se zaustavio teror IS jeste pohvalan, ali – to je ipak predlog da se drugi korak učini pre prvog. Jer, najpre NATO treba da donese odluku o slanju kopnenih jedinica u borbu. A to ne treba očekivati u doglednoj budućnosti. Amerikanci, Britanci i drugi Evropljani uopšte ne razmišljaju o slanju svojih kopnenih snaga u pakao sirijskog građanskog rata. Suviše duboko je usađena trauma teških gubitaka za vreme poslednje intervencije u Iraku. I to je razlog zbog koga se trenutno ne postavlja pitanje angažovanja Bundesvera“.

Sarbriker cajtung (Sarbriken) primećuje da je „za vreme čitave debate o Ukrajini izgledalo da bi neki Zeleni najradije naredili marš Bundesvera u tu zemlju. Ne izgleda kao da oni sebi time čine uslugu. Sve i ako danas ne lete kese sa bojom (takvom kesom je 1999. pogođen Zeleni ministar spoljnih poslova Joška Fišer zbog vojne intervencije u Jugoslaviji – prim. red.), mnogi sledbenici Zelenih trljaju oči u neverici kada vide u šta su se pretvorili ta stranka i njeno rukovodstvo“.

Štutgarter cajtung (Štutgart) se pita: „Da li je Katrin Gering-Ekart zaista u mislima do kraja razradila svoju ideju? Međunarodna alijansa pod komandom Ujedinjenih nacija bi verovatno uspela da oslobodi Kobane iz kandži islamista. Ali, šta će se desiti posle toga? Da li bi humanost pobedila i Plavi šlemovi mogli da se povuku u kasarne? – Desilo bi se upravo suprotno. UN bi se uvukle u nepregledan rat u kome ne bi mogle da pobede vojnim sredstvima“.

Ajzenaher prese (Ajzenah): „Svojim zahtevom za slanje kopnene vojske u Siriju, predsednica poslaničkog kluba Zelenih je napravila veliki iskorak u odnosu na ostale. Naravno da ona za to traži mandat UN. Ali, za Bundesver bi to bila nova dimenzija u međunarodnim misijama. Jer, tu bi došlo do direktnog sukoba sa borcima IS. U Kobaneu bi to značilo učešće u uličnim borbama. Veliko je pitanje da li bi naši vojnici bili spremni na tako nešto“.