Zašto se ne vraćaju slike koje su pokrali nacisti?

Istoričari smatraju da je za vreme Drugog svetskog rata najmanje pet miliona umetničkih predmeta promenilo vlasnike. No, iako se radi o "najvećoj krađi u istoriji", kako je to na jednom skupu u Berlinu rekao američki diplomata i advokat Stjuart Ejzenstat, ta tema se često gura pod tepih. Ejzenstat je jedan od onih koji su pre 20 godina pokrenuli inicijativu da se umetnička dela koja su ukrali nacisti identifikuju i restituišu. Tada su se predstavnici 44 zemlje složili da će ispitati svoje muzejske zbirke. Taj sporazum važi kao revolucionaran.

Dvadeset godina kasnije, Mark Masurovski poručuje da je taj projekat propao. Ovaj istoričar je saosnivač projekta HARP (Holocaust Art Research Project) osnovanog 1997. u Vašingtonu. Zadatak tog projekta je istraživanje arhiva. On je, hteo to ili ne, postao aktivista restitucije. Napamet zna imena bar desetak tužitelja koji još nisu našlil svoju pravdu. Možda je Ejzenštat bio previše optimističan. Nestalo je više od 100.000 slika. A kada naslednici od muzeja traže dela slavnih umetnika kao što su Pikaso ili El Greko, upetljavaju se u sudske procese koji traju decenijama.

Istraživanje porekla umetničkih dela (iz sopstvene zbirke) posle Drugog svetskog rata je decenijama bilo tabu-tema. Kustosi iz čitave Evrope nisu se zanimali za to da li su dela svojevremeno otimali nacisti. "Kada sam sredinom 90-ih počeo da radim za Sotebi, moto je glasio: ne pominji rat, kaže Lusijan Simons, šef odeljenja za istraživanje porekla umetničkih dela ove poznate aukcijske kuće: "Ako je, na primer, neki od umetničkih objekata bio iz zbirke nacističkog funkcionera Hermana Geringa, tražilo se da se to poreklo sakrije i da se umesto toga napiše: nekad u posedu jednog visokog službenika nacističke vlasti."

Restitucija nije pravno obavezujuća

Ni pravno nije bilo prava na povraćaj. U Evropi su privatni zahtevi prema pravnim odredbama gotovo u svim zemljama - zastareli. Prema nemačkom Građanskom zakoniku, vraćanje umetničkih predmeta nije obaveza ako su predmeti u posedu muzeja više od 30 godina. U Francuskoj zakon jednostavno zabranjuje da se umetnička dela oduzimaju državnim institucijama.

Najveća tekovina Vašingtonskih principa je u tome što je na institucije izvršen moralni pritisak. Potpisnici traže da muzeji postanu maksimalno transparentni i da podnosioci zahteva dobiju neograničen pristup arhivama. U izjavi se od vlada traži da stvore strukture koje pravim vlasnicima omogućuju da nađu svoja umetnička dela i postignu "pravedno i fer rešenje". Mnogi u toj formulaciji ne vide ništa pravedno niti fer.

Prema izveštaju Vašingtonske konferencije o holokaustu iz 2014. godine, većina država koje su 1998. potpisale Vašingtonske principe otada nisu preduzele - ništa. Samo pet od 44 države - Nemačka, Francuska, Holandija, Austrija i Velika Britanija, formirale su komisije za poravnavanje u sporovima oko spornih umetničkih dela koja su opljačkali nacisti. U SAD su propali svi pokušaji da se formiraju takve komisije, što znači da naslednici moraju da se pripreme na skupe sudske procedure kako bi ostvarili svoje zahteve. I pored toga, SAD su još i najpovoljnije mesto za tužitelje, jer je tamo 2016. potpisan Akt o otuđenoj umetnosti za vreme holokausta (HEAR).

Privatne zbirke i aukcijske kuće - ni u Nemačkoj ni u inostranstvu - nisu u obavezi da vraćaju dela iz svojih zbirki. No, i pored svega, pozitivno je to što je debata o umetničkim delima koja su ukrali nacisti postala deo suočavanja sa holokaustom - pa je tako postala deo javne debate. No, sa restitucijom se slabo napreduje a poslednji svedoci iz vremena holokausta za nekoliko godina više neće biti među živima.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android