Zašto je nekima problem model upravljanja Hajduka iz Splita?

U svetu hrvatskog fudbala, a i šire, pouzdano se uočava jedan takoreći periodičan fenomen: svaki put kad splitski Hajduk – jedini prvoligaš u Hrvatskoj čiji Nadzorni odbor većinski biraju članovi njegove navijačke organizacije – zapadne u neku upravljačku ili takmičarsku krizu, pokreće se široka medijska kampanja preispitivanja modela tzv. „narodnog kluba“. Tako je bilo i proteklog leta, sve dok se rezultati Hajduka nisu zadnjih nedelja osetno popravili. Ali, biće nesumnjivo tako i sledeći put kad u funkcionisanju kluba dođe do novih problema.

U međuvremenu, Hajduk je s današnjih približno 123.000 učlanjenih navijača dospeo nedavno među 15 najmasovnije podržanih fudbalskih klubova sveta. Poređenja radi, ispred njega je pet nemačkih klubova, tri prvoligaša, Bajern, Borusija iz Dortmunda i Ajntraht iz Frankfurta, kao i drugoligaši Šalke i Keln. To su svakako klubovi iz zemlje koja po tome globalno prednjači, pri čemu je u Nemačkoj takva dominantna pozicija navijača ujedno i obavezan zakonski model.

Pitanje je, dakle, zašto je demokratski nadzor dobar za Nemce, a u Hrvatskoj izaziva otpor i ruganje, uz ocene da ne može „ulica“ da vodi klub, odnosno da bi morao da se privatizuje i poveri „jednom gazdi“, što bi bio zalog nekakvog reda i uspeha.

Strah od širenja „ulice“ i van fudbala

Da se baš na Hajduk zbog njegove popularnosti generalno najviše lepi svaki medijski senzacionalizam koji ima za metu model „narodnog kluba“, napominje i Krešimir Krolo, sociolog sa Univerziteta u Zadru. On je bio član Nadzornog odbora Hajduka u prošlom sazivu, dakle jedan je od onih koje je notorna „ulica“ izabrala za svog predstavnika.

Krolo u izjavi za DW upozorava da sva tri preostala najveća hrvatska kluba – Dinamo, Rijeka i Osijek – upravo prolaze kroz izuzetno kritičan i kontroverzan period, svaki klub na svoj način. Ali, to u javnosti nije ni približno propraćeno osudom, a kamoli idejom da bi ih trebalo npr. „demokratizovati“.

Možda je jedino prvi, inače predstečajni period nakon uspostavljanja modela narodnog kluba, bio lišen osporavanja, podseća Krolo. Ali takav „grejs period“ je prošao čim je Hajduk finansijski stabilizovan, zato što je klub onda postao zanimljiv kao potencijalno isplativ tržišni zalogaj.

„Nastavak uspešnog ’narodnog’ upravljanje sigurno šalje ’lošu’ poruku javnosti koja onda može da izvuče i ’pogrešne’ zaključke: ako je tako nešto moguće u jednom fudbalskom klubu, onda je moguće i bilo gde drugde – da parafraziram reči pokojnog Pave Grubišića-Čabe“, citira sociolog jednog legendarnog vođu Hajdukovih navijača.

Preduzetničko-političkim upravljanjem – do bankrota

„Uspešni narodni klub iz jednačine upravljanja isključuje i politički diletantizam, kao i tržišni model koji u fudbalskom klubu prvenstveno vidi profit ili sredstvo ostvarivanja drugih materijalnih interesa“, kaže Krolo. „Osim toga, ne sme se zanemariti ni činjenica da su lokalni izbori sledeće godine, pa ovakve ’krize’ dobro dođu kao municija u političkom prepucavanju i zauzimanju pozicije različitih stranaka. Na kraju, ostaju i neki ’prizemniji’ razlozi vezani za način na koji mediji funkcionišu: senzacionalistički, a negativan sadržaj ipak garantuje više klikova.“

Naš sagovornik zaključuje da je Hajduk u takvom kontekstu savršena žrtva za većinu sportskih redakcija u kojima uzavrele strasti, površnost i diletantski pristup imaju prioritet nad racionalnim analizama i proverenim informacijama.

Slično to vidi i Juraj Vrdoljak, fudbalski analitičar i kolumnista sportske redakcije Telesport na portalu Telegram: „Hajdukov model dolazi na udar u kriznim trenucima tako što se on predimenzionira u sve sfere, što onda iskorišćavaju isti oni pripadnici partikularnih preduzetničko-političkih sfera koji su klub svojevremeno, pre navijačkog spasavanja, i doveli do bankrota.“

Problematičan otpor establišmentu i korupciji

„Ta činjenica je jedina koja drži vodu u tom mulju, a koji takvi pojedinci i grupe dolivaju čim se ukaže i minimalni prostor, odnosno posrnuće u nekoj oblasti rada. Fascinantno je pritom zabeležiti kako model nije ’kriv’ onda kad Hajduk dođe do trofeja i obara rekorde u marketingu i prihodu generalno. Model je isključivo i jednodimenzionalno ’kriv’ onda kad dođe do obične krize vođstva, baš kao što to biva u svakom klubu. Ta manipulacija ima jasno definisane korene, pogotovo kad vidimo kako se obrađuje ova aktuelna kriza u Dinamu, još jednom sveže demokratizovanom kolektivu“, kaže Vrdoljak.

Dinamom je, naime, više od dve decenije isključivo upravljala volja privatnog nakupca igrača Zdravka Mamića, dok je klub nominalno bio u vlasništvu udruženja navijača. Tek odnedavno oni imaju izvesno pravo odlučivanja o upravljanju, iako još uvek ne i većinsko.

„U toj konstelaciji Hajduk je ’problematičniji’, jer je njegov demokratski temelj striktno antiestablišmentski, a on u samostalnoj Hrvatskoj nikada nije bio klub, a ni kultura koji su na vrhu ove koruptivne piramide zvane hrvatski nogomet“, zaključuje Juraj Vrdoljak.