Zapad pred krhotinama svoje turske politike
5. novembar 2016.Uklanjanje političkih protivnika i kritičara režima u Turskoj nastavljeno je hapšenjem lidera i poslanika prokurdske stranke HDP i, pre toga, privođenjem novinara opozicionog lista Džumhurijet. U turskim zatvorima je nakon propalog puča završilo 40.000 ljudi, dok je bez posla ostalo oko 100.000 novinara, policajaca, sudija, nastavnika i službenika. Za sve važe iste ili slične optužbe: da navodno podržavaju terorizam, to jest ili pokret propovednika Fetulaha Gulena kojeg režim krivi za puč, ili militantnu Radničku partiju Kurdistana. Ili i jedne i druge istovremeno. Među uhapšenima je i spisateljica Esli Erdogan, koja je iz zatvora Dojče veleu prosledila otvoreno pismo. Dešavanja u Turskoj su glavna tema nemačke štampe u subotnjim i vikend izdanjima.
„Predsednik Erdogan je odlučio, tu više nema dileme. Odabrao je ruski put: Turska će postati nešto između poluautoritarnog sistema i diktature", piše Frankfurter algemajne cajtung. „Od početka su Erdoganu glavni neprijatelji bili Kurdi, koji su mu samo olakšali stvar povratkom gerilskoj borbi. Dugo pripremano hapšenje vodećih kurdskih političara oduzima najvećoj manjini u zemlji mogućnost da bude politički reprezentovana. To neće učiniti Tursku stabilnijom. To je dakle trenutno stanje u jednoj zemlji koja je više od 60 godina članica NATO, koja hoće u EU i povezana je sa Zapadom kroz još mnogo raznih ugovora. Ne treba gajiti iluzije – na taj proces se teško može uticati spolja."
Minhenski Zidojče cajtung piše: „Turska kojom se ovako vlada ne treba da pripada Evropskoj uniji niti je deo zajednice vrednosti koja sebe definiše kroz ljudska prava, pluralizam i slobodu pojedinca. Gorko saznanje, između ostalog jer je velika vizija osnivača države Kemala Ataturka bila otvaranje zemlje, približavanje Zapadu, pretvaranje despotije u demokratiju. Erdogan radi u cilju predsedničkog sistema sa autoritarnim karakterom, želi Tursku sa jednom sistemskom partijom predvođenu predsednikom, Tursku koju kontroliše represivni bezbednosni aparat. To je klasični primer države u vanrednom stanju koja može da postoji samo kroz konflikte pa joj treba stalno prisustvo neprijatelja svih vrsta."
Konzervativni Velt kritikuje odnos Nemačke prema Turskoj. Politiku Berlina naziva „farsom" i piše da je odlučujuća greška načinjena prošle godine. „Bilo je pogrešno tokom izbegličke krize proglasiti Erdogana spasiocem Evropske unije i time postati toliko zavistan od njega, podsticati njegove fantazije o svemoći. Sa turskom diktaturom ne može biti razgovora o viznoj liberalizaciji, a pogotovo o članstvu u EU. Ako su to dva uslova izbegličkog dila, onda taj dil treba otkazati. To mora da učini Evropa, a ne Erdogan."
U Berliner cajtungu smatraju da Berlin nema načina da utiče na Erdogana: „Nemačka jedino može da nemoćno posmatra fatalna dešavanja u Ankari jer je kratkovidom politikom sebi iz ruku izbila svaku mogućnost uticaja. Ulazak Turske u EU u međuvremenu je nezamisliv, a izbeglički sporazum čini EU ucenjivom. Zapad stoji na brdu krhotina svoje turske politike. S tim u skladu je rečita i zabrinuta ćutnja Evropljana nakon novih dešavanja u Turskoj. Tu ništa neće promeniti ni spontani izliv ogorčenja zbog hapšenja legitimnih opozicionih poslanika. Ne može se računati da se Erdogan može odvratiti od puta kojim je krenuo. Tim je važnije podržati one koji se u Turskoj i dalje zalažu za pravnu državu i demokratiju."
Za kraj poentirani komentar Lajpciger folkscajtunga. „Turski šef države kroz prozor baca sva dostignuća moderne demokratije, otpušta nevoljene službenike, naređuje hapšenja novinara, zatvara šefove opozicione partije. Od toga vas, ako zavirite u nemačku istoriju, mora uhvatiti strah."