Zapad mora da računa sa Kurtijem

„Kurtijev uspeh na izborima na Kosovu koje je naseljeno pretežno Albancima, došao je ubrzo posle jednog drugog političkog uspeha Albanaca: u Makedoniji Albanci čine trećinu stanovništva, ali su dosad imali politički hendikep“, piše novinar Florijan Hasel za Zidojče cajtung: „Od sredine maja, albanske stranke ne samo što su u koalicionoj vladi, već su postavile i predsednika parlamenta i time su se prvi put našli na jednoj visokoj državnoj funkciji. Ono što stvara nemir: Evropska unija i SAD ni dve decenije po završetku poslednjeg rata ne žele da se menjaju granice na Balkanu. Ali, mnogi Albanci smatraju da su granice Albanije posle Prvog svetskog rata povučene proizvoljno i rado bi sve Albance koji žive na Kosovu, na jugu Srbije, u Makedoniji ili u Grčkoj, videli u jednoj ’Velikoj Albaniji’. U nedelju uveče, mnogi pripadnici Samoopredeljenja su uspeh na izborima proslavljali mašući zastavama Albanije“.

„Više balkanskih političara koristi ’Veliku Albaniju’ za svoje ciljeve. Albanski šef vlade Edi Rama je 8. aprila pokušao da za briselsku info-službu Politiko ponovo tematizuje prijem Albanije u EU – kojeg trenutno nema na vidiku. On je tada rekao da bi ’unija Albanije i Kosova bila moguća alternativa za zatvorena vrata Evropske unije’. Kosovski predsednik Hašim Tači je otišao još dalje: ’Ako EU zatvori svoja vrata za Kosovo, svi Albanci u regionu će živeti u jednom prostoru’, rekao je. A srpski predsednik Aleksandar Vučić preko medija kojima upravlja već mesecima drži na naslovnim stranama ’Veliku Albaniju’ i rat koji navodno preti – i predstavlja se kao jedini garant mira i stabilnosti“, stoji u tekstu Zidojče cajtunga.

Vreme gospodarâ rata prolazi

U Frankfurter algemajne cajtungu novinar Mihael Martens između ostalog piše: „UČK se uzdigla sredinom devedesetih godina prepadima na srpske snage bezbednosti. Na vrhuncu sukoba 1999. UČK je čak uspela da pokrene NATO da povede prvi napadački rat u svojoj istoriji. Na kraju višemesečnog bombardovanja Miloševićeve Jugoslavije, koja se sastojala samo još od Srbije i Crne Gore, srpske jedinice su se povukle s Kosova. Za to su kosovski Albanci i danas zahvalni ljudima kao što su Haradinaj i Tači. Ali, sa godinama je raslo i razočaranje, pošto na Kosovu nije drukčije nego u ostalim zemljama regiona. Vlada ekonomski jad, a mnogo od ono malo što može da se raspodeli, deli vladajuća klika veterana među sobom. Dobre veze sa klanom moćnih su važnije od učinka ili diploma. Onaj ko neće u to da se upusti, uglavnom može da nađe zaposlenje u jednoj od međunarodnih organizacija na Kosovu, premda su one poprilično smanjile svoje angažovanje“.

„No, na Kosovu postoji jedna politička snaga koja, bilo iz ubeđenja ili zato što nema priliku za to, još nije učestvovala u permanentnom nepotizmu: partija Samoopredeljenje (Vetevendosje) levonacionalističkog vođe Aljbina Kurtija jeste 2013. postavila gradonačelnika Prištine – stručnjaka za privredu školovanog na Harvardu – ali dosad nije učestvovala u vladi. U nedelju je ona osnažila svoje pretenzije da postane nova snaga u najsiromašnijoj zemlji Zapadnog Balkana. Vetevendosje, najčešće zvana samo VV, jedina je veća stranka koja nije deo neke predizborne koalicije i kao takva je dobila 26,8 odsto glasova – gotovo dvostruko više nego na izborima 2014. Vreme jučerašnjih gospodarâ rata koji su postali ministri, na sledećim izborima bi moglo da prođe“, piše između ostalog Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

Prividna stabilnost

Švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung objavio je komentar Ive Majnsena iz kojeg izdvajamo: „Na izborima su svi obećavali nov početak, no njega kredibilno otelovljuje samo partija Samoopredeljenje. Njen otpor establišmentu je sirov, sa napadima suzavcem u parlamentu i fundamentalnim protivljenjem pomirenju sa Srbijom. Iako je partija sada umerenija, ona nije progresivna, državotvorna snaga. I pored toga, nije Samoopredeljenje glavni problem Kosova, već je to takozvana koalicija komandanata. U njoj je dosta rukovodećih figura koja ne samo što su počinile ratne zločine, već se sumnjiče i za ubistva političkih protivnika i za etabliranje kulture zastrašivanja. A za to što nijedan od moćnika nije osuđen, zaslužan je zavet ćutanja, koji održavaju svim sredstvima.“

„No, razlog za to što su vođe nezavisnog Kosova diskreditovane pre svega leži u tome što su se oni, i pored velikodušne podrške Zapada, sami bogatili umesto da razvijaju zemlju; nezaposlenost, korupcija i iseljavanje paralizuju društvo. Tako ’komandanti’ reprezentuju prividnu stabilnost, jer njihov stil vladanja je najbolji kiseonik za tinjajući plamen nezadovoljstva. Umesto rešenja, oni zastupaju oportunističko-nacionalističke zahteve, da bi ih malo ublažili onda kada pritisak iz inostranstva postane prejak. Time doprinose i blokadi procesa pomirenja.“

„To nije novo, ali Zapad je ipak stalno iznova polagao na navodne garante stabilnosti. Ta strategija nije održiva. Ona ugrožava i kredibilnost obećanja Zapada da na Balkanu neće da se bavi samo geopolitikom, već da će se – za razliku od, na primer, Rusije – zalagati i za vrednosti“, piše, između ostalog, komentator Noje cirher cajtunga Ivo Majnsen.

„Dozvola“ za Samoopredeljenje?

U istom listu je o situaciji na Kosovu pisao i novinar Andreas Ernst. „Biće interesantno da se vidi hoće li Kurti kada se nađe nadohvat vlasti da omekša svoje pozicije. Kosovo od rata 1999. podleže principu očuvanja stabilizacije teritorije. Sistem počiva na mehanizmu razmene između međunarodnih ’protektora’ i domaće elite. Lokalni nosioci vlasti se staraju o stabilnosti i učestvuju u pregovorima sa Srbijom kojima predsedava Evropska unija. Zauzvrat su oslobođeni krivičnog gonjenja i neometano eksploatišu zemlju. Taj aranžman je doveden u pitanje izbornim uspehom Samoopredeljenja. Da bi se to pretvorilo u novi početak, zapadni protektori bi morali da dozvole da se na Kosovu formira vlada uz učešće Samoopredeljenja.“

Priredio: Saša Bojić