Podela Nemačke se osetila u mnogim porodicama – braća i sestre su bili razdvojeni, a mnoga deca su imala tetke ili stričeve u drugoj zemlji. Gradnja Berlinskog zida 1961. je dovela do mnogih porodičnih drama.
Većina onih koji su to doživeli kao odrasli ljudi u međuvremenu su umrli ili su veoma stari. Nestali su svi oni za koje je „jedinstvo“ uvek bilo lična želja. Podela je za njih bila greška koja je donela patnje i koju je trebalo prevladati.
Zato je i među mnogim zapadnim Nemcima postojala velika spremnost da pomognu rođacima u ekonomski mnogo slabijoj Istočnoj Nemačkoj. Slali su im u DDR hiljade paketa sa kafom, južnim voćem, odećom i dobrom čokoladom.
No, već je sedamdesetih i osamdesetih za decu te generacije podela Nemačke bila normalno stanje. Jer, ona su rasla ili u Zapadnoj, ili u Istočnoj, Nemačkoj i prema tome – u potpuno različitim svetovima.
Na Zapadu su šezdesetosmaši odjednom počeli da postavljaju roditeljima pitanja o njihovoj ulozi u nacionalsocijalizmu. Pojmovi kao što su „nacija“ ili „otadžbina“ su počeli da važe kao prevaziđeni i snobovski – internacionalizam je postao popularan. Evropska unija je nudila put iz potisnutih pitanja o nacionalnoj krivici. Rođaci u Istočnoj Nemačkoj su u sivoj svakodnevici svoje diktature živeli negde daleko…
A onda je došla revolucija 1989, pad Zida, i godinu dana kasnije i ponovno ujedinjenje Nemačke. No, kada je euforija prošla, istok zemlje je izgubio na značaju. Ni danas 20 odsto zapadnih Nemaca još nikada nije posetilo istočnu Nemačku!
Posle „zaokreta“, kako je takođe zvana revolucija iz 1989, sa Zapada su potekle stotine milijardi za obnovu siromašnog istoka.
No, zaokret je za mnoge istočne Nemce značio pre svega nezaposlenost – svaki drugi je izgubio posao. Zapad koji su postali, Zapad koji je nekada u paketima sa robom tako lepo mirisao i izgledao kao raj, pokazao se kao surovo konkurentsko društvo. Idealna slika je brzo izbledela.
Oni koji nisu mogli, ili nisu hteli, da drže korak, povukli su se i počeli da ulepšavaju sećanja na DDR.
I političke stranke su izgubile interes za unutarnemačko srastanje. Jeste, ponosno su predstavljeni ekonomski podaci prema kojima se napredovalo – što je bilo i tačno.
No, niko se nije usuđivao da ozbiljno pokrene debatu o vremenu revolucije i njegovim gubitnicima. Na Zapadu mnogi nisu hteli da slušaju o tome i zvali su svoje braće i sestre u istočnoj Nemačkoj „kukumavkama“, govoreći im da konačno treba da prestanu sa negativnim pričama.
Pri tome su istočni Nemci hteli da govore o tome kako su se osećali kada su se takoreći preko noći probudili u drugoj državi sa nepoznatim pravilima i zakonima. Naposletku, DDR je 3. oktobra 1990. pristupila Saveznoj Republici Nemačkoj – njihova država je, dakle, nestala.
Obe generacije – i ona koja je živela za vreme gradnje Zida i ona koja je slavila njegov pad – mnogo su doživele i mnogo propatile. Ima stvari sa kojima se ni jedni ni drugi još nisu suočili. A takve stvari ne mogu jednostavno da nestanu, već se prenose na sledeće generacije.
Desničarska Alternativa za Nemačku je uočila taj princip i iskoristila ga za sebe. „Dovrši politički zaokret!“ – bio je njen centralni slogan na pokrajinskim izborima u istočnoj Nemačkoj. Pozivanje na 1989. je očito uspelo, jer je AfD postigla rekordan uspeh – i to baš među mladima.
Ujedinjenje i istorija političkog zaokreta još nisu završeni. Ono o čemu roditelji i njihovi roditelji još nisu hteli ili mogli da govore biće tema za njihovu decu i unuke. Način na koji će se suočiti sa tim nasleđem biće odlučujući za budući suživot istočnih i zapadnih Nemaca.
Mirna revolucija i ponovno ujedinjenje su bili i ostali srećni momenti za Nemce. Ta priča mora da se pripoveda dalje.
S druge strane, potrebne su hrabrost i politička volja da se govori o problemima u vremenu zaokreta. Bila bi šteta da se to poglavlje istorije prepusti onima koji hoće da ga instrumentalizuju u političkoj borbi. Istok i Zapad ne smeju više nikada dozvoliti da ih razdvoje!