Zakasnela pravda za žrtve Aušvica

„Jedne noći u januaru 1943. po prvi put sam video kako Jevreje ubijaju gasom. Čuo sam panične urlike ljudi u gasnoj komori kada su se zatvorila vrata“, ispričao je Oskar Grening 2005. u nekoliko intervjua za nemačke časopise o vremenu koje je proveo u Aušvicu. Tamo je bio dve godine, od septembra 1942. do oktobra 1944. kao član jedinice SS-a.

Njegova zadatak je bio da se brine o novcu i nakitu nesrećnika koji su deportovani u koncentracioni logor. Mediji su ga zato prozvali „knjigovođa Aušvica“. On smatra da je nevin: „Ja nikoga nisam ubio, bio sam samo točkić u mašineriji ubijanja. Ja nisam bio počinilac“, uporno je tvrdio.

Deset godina kasnije, Oskar Grening ipak mora da pred sudom odgovara za ta zlodela. To znači da danas, 21. aprila 2015, pred pokrajinskim sudom u Lineburgu počinje verovatno poslednji veliki sudski postupak nekom nacisti u Nemačkoj – jer teško da je još neko od njih živ.

Državno tužilaštvo Hanovera se u ovom slučaju protiv 93-godišnjeg optuženika ograničilo samo na takozvanu „Mađarsku akciju“. Ona je trajala od 16. maja do 11. jula 1944. U tom periodu nacisti su u Aušvic deportovali oko 425.000 Jevreja iz Mađarske. Oko 300.000 je odmah po dolasku poslato u gasnu komoru i likvidirano. Zato je Grening i optužen za saučesništvo u ubistvu u tih 300.000 slučajeva.

„Beskorisni“ odmah odlaze u smrt

U tom periodu u koncentracioni logor je stiglo 137 železničkih kompozicija, a Grening je bio na dužnosti na peronu. Bio je prisutan prilikom tzv. „selekcije“, kada su zarobljenici deljeni na „radno sposobne“ i „beskorisne“. On je vrlo dobro znao da ovi drugi neće biti poslati na „dezinfekciju“ u nešto što je samo izgledalo kao kupatilo sa tuševima, a u stvari je bilo gasna komora.

U njegove zadatke spadalo je i to da sa perona sakupi prtljag i ono malo što su deportovani doneli sa sobom. „Na taj način želelo se da se sakriju tragovi masovnog ubistva pred zatvorenicima koji će tek doći na taj peron“, piše u optužnici na 85 stranica. Grening je svaki komad prtljaga morao da pregleda i iz njih eventualno uzme zlato, novac i druge dragocenosti. Sve to morao je detaljno da evidentira i zatim proslediti SS-u u Berlin. Na taj način je, prema optužnici, svojim delovanjem aktivno podržavao nacistički režim.

Već i samo čitanje optužnice ponovo vraća slike tog neopisivog zločina. Naravno da se ne može imati ništa protiv toga što se Grening konačno našao pred sudom, ali Kristof Hojbner smatra da se taj proces vodi prekasno – decenijama prekasno. Hojbner je potpredsednik Međunarodnog komiteta za Aušvioc i podseća: „Optuženi je najvažnije decenije svog života proveo u miru i slobodi i to usred društva.“ Grening je rođen 10. juna 1921. i u Aušvic je došao kao mladić, imao je 21-nu godinu. Sad je starac koji će ubrzo navršiti devedeset i četvrtu.

Tek nedavno promenjeno tumačenje zločina

Prosečna starost koja se može očekivati za te naraštaje je oko 80 godina i zato je moguće da je on poslednji. Ali, zašto se toliko dugo čekalo? Još od 1958. u Ludvigsburgu postoji centrala u kojoj su evidentirali nacistički zločinci i odavno se znalo da je on bio čuvar u Aušvicu.

Jedan od razloga jeste to što se promenila zakonska osnova. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka polazilo se od toga da se nekome mora dokazati konkretan zločin. To se promenilo tek sa odlukom Pokrajinskog suda u Minhenu u slučaju Džona Demjanuka. Taj u međuvremenu pokojni bivši čuvar koncentracionog logora Sobibor, osuđen je za saučesništvo u ubistvu više od 28.000 Jevreja na pet godina zatvora – iako mu nije bilo konkretno dokazano da je počinio taj zločin.

Samo u Aušbvicu je od 1940. pa do 1945. služilo oko 7.000 pripadnika SS-a. „Da su tada važili današnji kriterijumi, u Nemačkoj bi bilo optuženo na hiljade muškaraca i žena“, objašnjava pravnik Tomas Valter. On u ovom procesu u Lineburgu, u dodatnoj tužbi, zastupa više od 30 žrtava i njihovih porodica i žali se da je to zapravo bila politička odluka: „To se nije želelo“, tvrdi advokat. Zaista, nije se želelo da se sledbenici nacista kazne.

„Želim da stanem pred nemački sud...“

I protiv Oskara Greninga se u stvari još pre trideset godina vodio postupak, ali je on obustavljen 1985. zbog „nedostatka dokaza“. Državno tužilaštvo mu je tada poverovalo da „nikad nije učestvovao u ubijanju“ i da je „samo čuvao kofere“.

Sud u Lineburgu je za to suđenje za početak predvideo 27 ročišta, a presuda bi mogla da bude doneta krajem jula. Više od šezdeset dodatnih tužilaca daće svoju izjavu u postupku, a došli su iz SAD, Mađarske, Kanade i Izraela.

Jedna od njih je i Eva Puštaj iz Budimpešte. Ona je preživela Aušvic i za nemački list „Di Velt“ kaže: „Dovodi me u očaj već i sama pomisao da je taj optuženik kopao po našim koferima pred mojom uplakanom majkom i držao u rukama haljinice moje male sestre Gilike koja je ubijena istog dana. Ali ja želim da stanem pred nemački sud i ispričam šta sam videla.“