Mnogi na svetskim berzama pokušavaju da shvate, šta zapravo namerava Kina sa svojom monetarnom politikom. Narodna banka Kine je njihov ženminbi – na zapadu poznatiji po nazivu platežne jedinice, juanu – godinama držala povezan sa kursom dolara. Svakog dana je određivala kurs i dozvoljavala samo dva procenta odstupanja u trgovini valutom.
Sad je međutim odjednom dva puta gurnula kinesku valutu prema dole: u utorak (11.8.) je obezvredila juan za dva odsto i istovremeno obećala da će ubuduće njegova vrednost biti više vezana za zakone ponude i potražnje. Umesto toga, već u sredu je opet intervenisala na tržištu i spustila mu vrednost za još 1,6 procenata.
Da li kineski čuvari novca uopšte slušaju ono što sami izgovaraju? S jedne strane, neumorno obećavaju da će svoju valutu da oslobode od povezanosti s dolarom – i to ne zato što američki ministri finansija, bez obzira kako im je ime, već godinama optužuju Kinu da svoju valutu veštački drže na niskom nivou kako bi kineski proizvodi bili jeftiniji i bolje prolazili na svetskom tržištu.
Razlog je mnogo važniji: Peking želi da Međunarodni monetarni fond i juan uvrsti i spisak glavnih svetskih valuta (sa čijom „mešavinom“ onda i MMF obračunava svoje projekte – op. prev). A Peking odlično zna da će njegova valuta ući u ekskluzivni klub sa evrom, dolarom, japanskim jenom i britanskom funtom samo ako on bude slobodan za trgovinu.
Stara pravila
Zašto se onda interveniše na tržištu? Gotovo da se može posumnjati da se Peking vraća starim metodama: podcenjen juan čini kinesku robu jeftinijom, a izvoz još uvek Kini osigurava milione i milione radnih mesta. Jasno je da kineska vlada ne želi da se kocka s tim radnim mestima, iako dugoročno teži da kineska privreda više ne bude toliko zavisna od izvoza.
Možda ključ za razumevanje ove hirovitosti Kine leži u metodi po kojoj centralni bankari Pekinga žele da promene izračunavanje referentnog menjačkog kursa. Njega više neće određivati samo Narodna banka, već će se on orijentisati na završni kurs prethodnog dana.
Ali pretpostavimo da kineski bankari misle ozbiljno kada kažu da će dozvoliti tržištu da utiče na menjački kurs u tom koridoru od plus-minus dva odsto. Kina izvozi, dakle svetu je potreban juan, a potražnja znači i rast vrednosti. Zato se lako može dogoditi da njegova vrednost brzo skače u stepenicama od po dopuštena dva procenta dnevno tako da svo to obezvređivanje juana u najskorije vreme neće više značiti ništa – a vrednost bi lako mogla da raste još i dalje.
Tako nešto Peking može sebi da priušti samo ako je siguran da i američka centralna banka misli ozbiljno sa svojim planovima da prekine tu politiku „besplatnog novca“ i počne da od ove jeseni diže osnovnu kamatnu stopu. To će pak ulaganja u same SAD učiniti atraktivnijim i samim time podići vrednost dolaru. A ako paralelno rastu i vrednost dolara i vrednost kineskog juana, onda se u međusobnoj razmeni neće dogoditi ništa naročito, a nastale štete po kinesku ekonomiju ostaće u granicama normale.
Peking određuje ritam
Do sada je Kina intervencijama na tržištu pokušavala da spreči rast vrednosti juana. Pritom Kina ne želi da bude glavni krivac za sve nevolje svetske ekonomije, već jednostavno smatra da nije vreme za liberalizaciju menjačkog kursa. Svi ekonomski programi u Kini služe samo jednom cilju: što bržem stvaranju širokog, platežno sposobnog srednjeg sloja Kineza koji će moći da sami kupuju i stvore domaće tržište. Ona želi da bude proizvođač inovativnih, tehnološki razvijenih proizvoda i mašina, a ne da bude pre svega zavisna od izvoza jeftinih proizvoda za masovnu potrošnju.
Ali do toga je još dug put, a stvarnost jeste da su Kini za taj cilj potrebni prihodi i od jeftinih proizvoda. Tržište ima sopstvene zakone i kad bi se juan preko noći našao na slobodnom tržištu, to bi bio potres koji ne bi uzdrmao samo Kinu. U tom slučaju bi juan porastao, a dolar izgubio barem deset, a neki kažu i 40 odsto svoje vrednosti – i to odjednom.
To bi onda značilo da bi kineske devizne rezerve preko noći izgubile tu vrednost, ali to bi bio manji problem. Jer tako bi proizvodi hiljada kineskih firmi postali previše skupi i niko ih više ne bi kupovao. Firme bi masovno propadale, a milioni Kineza ostali bi bez posla.
To Peking sebi ne sme da dozvoli. Da, Kina namerava da podigne vrednost juanu, ali ne želi da joj bilo ko diktira kada će se to dogoditi i za koliko. A pogotovo neće da joj to govore američki ministri finansija.