Zabrana NPD-a po drugi put

U Nemačkoj je i pitanje bezbednosti u dobroj meri složeno: jer to je u nadležnosti i ministara unutrašnjih poslova svake od 16 saveznih pokrajina, a povrh toga, tu je i ministarstvo u Berlinu na saveznom nivou. Pokrajinski ministri sve više veruju da ima dovoljno dokaza za ekstremističko delovanje Nacionaldemokratske stranke Nemačke (NPD) i žele da se još jednom pokrene inicijativa zabrane NPD-a. Ipak, savezno ministarstvo još nije sigurno u uspeh.

Kako se čini, 16 pokrajina će danas (6.12.) ipak pokrenuti postupak zabrane te ekstremističke stranke, verujući da će nadležna komora Ustavnog suda prihvatiti argumente da se započne sa procedurom. Zabrana neke političke stranke u Nemačkoj nije jednostavna, a prvi pokušaj zabrane NPD-a (neslavno) je propao.

Politika ili provokacija?

Naime, sudije Ustavnog suda posumnjale su u uverljivost priloženih dokaza s obzirom na to da je velik deo njih poticao od doušnika Službe za zaštitu ustavnog poretka na visokim položajima u stranci NPD. Zato se postavilo pitanje, da li su to stavovi stranke – ili provokacije „poverljivih osoba“ čuvara reda?

Ministri unutrašnjih poslova svih pokrajina ovog proljeća su se složili da isključe svoje „poverljive izvore“ iz postupka dokazivanja nedemokratskih težnji te političke stranke. Kako javljaju nemački mediji, to nije bilo ni naročito potrebno jer su i bez doušnika sakupili oko hiljadu stranica raznih materijala iz izvora dostupnih javnosti ili iz izjava zvaničnika stranke.

U stvari je i među ministrima bilo onih koji nisu sasvim sigurni ima li dovoljno materijala za zabranu NPD-a. Uprkos rečima nekih članova stranke i neonacističkoj ikonografiji njenih sledbenika, politikolog Gero Nojgebauer upozorava da je u Nemačkoj potrebno nedvosmisleno dokazati da se ta stranka „agresivno i borbeno“ protivi demokratskim, temeljnim vrednostima, a da bi mogla da bude zabranjena. „To je veoma teško, jer moraju da postoje dokazi u rečima i delima da ta stranka potkopava demokratiju u ovoj zemlji“, upozorava taj politikolog.

Neuspeh se ne može dopustiti

Ipak, i ministar unutrašnjih poslova pokrajine Donje Saksonije, Uve Šineman se, nakon dugog dvoumljenja, priključio inicijativi za zabranu i nada se da će se pokrajinskim ministrima ipak priključiti i savezni ministar, njegov stranački kolega iz redova demohrišćana (CDU) Hans-Peter Fridrih. Formalno, zahtev pred Ustavni sud mogu da podnesu i samo pokrajinski ministri, ali to bi ipak bio znak da zabranu NPD-a žele baš svi čuvari reda u Nemačkoj.

Nedoumica Berlina nije nipošto zasnovana na nekakvoj simpatiji prema stavovima te nacionalističke stranke. I politikolog Nojgebauer ističe da nema nikakve sumnje da NPD iskazuje neprijateljstvo prema strancima, antisemitizam i šovinizam i da je „njen odnos prema demokratiji – fundamentalna opozicija“. Ali treba dokazati i da je ta stranka spremna da nasiljem postigne svoje ciljeve – a to bi moglo da bude malo teže.

Zato Berlin strahuje da bi nova inicijativa za zabranu, ako opet propadne, ispala besplatna reklama za stranku na samoj ivici desnog političkog spektra. To ističe i ministarka pravosuđa Sabine Lojthojser-Šnarenberger (liberalna stranka), koja se boji da se time, neželjeno, ekstremistima daje preveliko značenje.

Teroristi - i politički paradoks

Ovaj drugi pokušaj zabrane stranke NPD svakako je povezan sa otkrićem neonacističke terorističke organizacije „Ćelije iz Cvikaua“, njenih nedvosmislenih zločina – i povezanosti terorista sa pojedinim članovima NPD-a. Zato se čini da je ta stranka svojevrsna „legalna“ strana istih terorističkih stremljenja pa bi i Ustavni sud zaista mogao da izrekne zabranu. Ali, čak i u tom slučaju, mogao bi da se pojavi svojevrsni političko-pravni paradoks.

Naime, iz NPD-a su već najavili da će se, u slučaju eventualne zabrane, žaliti Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Pravni stručnjaci nemačkog Parlamenta proučili su dosadašnje odluke tog evropskog suda i uočili da tamošnje sudije, prilikom donošenja odluke, razmatraju i šanse te stranke da „svoje ciljeve protivne demokratiji, sprovede političkim putem“.

Zato je taj sud 1998. godine i prihvatio zabranu turske Stranke blagostanja, koja je, prema tadašnjim ispitivanjima, uživala naklonost čak većine stanovnika Turske. Nemački NPD, naročito u nekim mestima na istoku zemlje, sa naročito grlatim aktivistima, možda i jeste većina u ponekoj opštini ili mesnoj zajednici, ali na nivou Nemačke to je apsolutno nedostižan cilj. Prema aktuelnim ispitivanjima, NPD uživa naklonost jedva jednog procenta nemačkog stanovništva.

Dakle, čak i da Ustavni sud u Nemačkoj zabrani NPD, onda bi Strazbur mogao da ukine zabranu i time pomogne i nemačkom NPD-u, ali i neonacističkim strankama i organizacijama u čitavoj Evropi. Zato su nemački političari veoma oprezni u svojim inicijativama, a i nemačka kancelarka je, preko svog portparola Štefana Zejberta, poručila da „ne želi da se upušta ni u kakva nagađanja“.

Autori: Marsel Firstenau / A. Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković