Zaštita klime, u inat Trampu
Na kraju će u sećanju ostati jedna fotografija na kojoj zajednički i prkosno poziraju predsednici država i vlada, naučnici, ekonomisti, menadžeri i zaštitnici klime. Poruka fotografije: „Više nas ne možeš zaustaviti jer smo već odavno na putu prema budućnosti bez fosilnih goriva." Poruka je naravno upućena budućem predsedniku SAD Donaldu Trampu, koji klimatske promene smatra prevarom Kine i, kako on voli reći, „ekološke mafije".
Kad smo već kod Kine, najvećeg zagađivača: dugi niz godina Kinezi su slovili za kočničare na svakom klimatskom susretu na vrhu i bili su spremni na pomake samo ako je to i klasni neprijatelj u Vašingtonu. Na klimatskim samitima se vodila geostrateška politika. Ta vremena su iza nas. Peking je, kao i Indija, Brazil, Južna Afrika i kao i većina evropskih zemalja, shvatio da je zaštita klime u sopstvenom interesu. Toj promeni mišljenja su kumovali pad cene obnovljivih izvora energije kao i pojačano zanimanje ulagača. No i činjenica da se posledice klimatskih promena ne mogu više skrivati ni pred sopstvenim narodom. I na kraju spoznaja da je jeftinije sada nešto preduzeti protiv ugljen-dioksida nego se kasnije boriti protiv posledica. Donald Tramp je jedini koji to još nije shvatio.
Klimatski proces ide dalje. Po svemu sudeći, bez Vašingtona. Hoće li Tramp poništiti Pariski klimatski sporazum ili odmah i okvirni klimatski plan iz 1992. na kojem se temelje svi kasniji klimatski sporazumi? To ostaje da se vidi. U svakom slučaju SAD neće biti nekakav pionir u zaštiti klime.
U senci izbora u SAD upravo završena klimatska konferencija u Marakešu je, nakon prošlogodišnje euforije iz Pariza, pružala drugačiju sliku: koordinacija i fino podešavanje sadržaja klimatskog sporazuma. On bi trebalo da stupi na snagu 2020. I do tada bi trebalo uskladiti rad mnogih država. Problem: s obzirom da je želja da sve zemlje učestvuju u ovom projektu, treba pomoći onim siromašnijim zemljama koje nisu ni ljudstvom niti sredstvima spremne za zadatak. Želja je da se upravo tim zemljama pomogne u ostvarivanju ambicioznog cilja. I tu odgovornost leži na industrijskim silama ali i, sada nakon nove situacije u Vašingtonu, pojačano i na evropskim zemljama. Nemačka je već reagovala i uplatila dodatnih 50 milijuna evra. Ali je Nemačka istovremeno osramoćena zbog činjenice da se 45 najsiromašnijih zemalja obvezalo da će u potpunosti odustati od upotrebe ugljen-dioksida. Time su ove zemlje daleko ispred Nemačke koja je tek izrazila spremnost da smanjiti upotrebu uglja kao energenta.
Inače se klimatska konferencija oslobodila atmosfere konstantnog alarmantnog stanja proteklih godina. Između ostalog i jer su u međuvremenu vidljivi rezultati sporazuma iz Rija iz 1992. Učesnici konferencije u Marakešu su se doslovce na licu mesta mogli uveriti u klimatske napretke – u svega dvestotinak kilometara udaljenom Urzazatu. Ovdje stoji najveća svetska elektrana na solarni pogon. Ono što je čitavo vreme zvučalo kao utopija klimatskih aktivista, naime da će Afrika preskočiti industrijsku revoluciju baziranu na fosilnim gorivima i da će odmah kročiti u budućnost na sunčev pogon, ovde u Maroku je stvarnost. Tome je doprinelo i to što se na klimatskim konferencijama uvek težilo ciljevima koji su na prvi pogled delovali nerealno.
Klimatski pogon ide dalje, za sada bez SAD. No samo kratkoročno. Jer dugoročno će i tvrdoglavci biti prisiljeni da se suoče s realnošću. Neki pre, neki kasnije.