Prvo, onaj deo Srbije koji ima petooktobarsku traumu, jer je nestankom privilegija stečenih pod Miloševićem izguran na gubitničku stranu, tu svoju traumu prepoznaje pod kodnim imenom DOS. Vučić deli tu traumu, pa iz njegovih usta DOS zvuči kao psovka ili kletva. No, taj deo Srbije je vidno pojačan onim građanima koji su svoju traumu stekli u tranzicionoj Srbiji, u zemlji koja je posle ubistva Đinđića stekla delom reakcionarne crte za vreme Koštuničine dominacije, ili se pretvorila u proevropsko manekenisanje sa kleptokratskim samoposluživanjem u vreme Tadićeve apsolutne vlasti. Ti ljudi imaju šestooktobarsku traumu.
Sinteza dva traumatizovana bloka birača i jeste tajna Vučićevog uspeha. Pri tome nije važno da su neke „dosmanlije“, kako su ih posprdno nazivali Radikali, sada perjanice Vučićeve vlasti. Niti to što aktuelni kandidati ni po čemu nisu jedinstveni. Zajednički imenitelj Jeremića, Belog, Šešelja i Jankovića jeste da nemaju zajednički imenitelj. Zato je parola koja sadrži kodno ime DOS ustvari vešto obnavljanje traumatičnog sećanja, a Vučić se pojavljuje kao garant da se trauma neće ponoviti. Mada realna opasnost od ponavljanja traume i ne postoji.
Drugi strah koji Vučić projektuje na Srbiju jeste prizivanje raznih „scenarija“, od ukrajinskog do makedonskog. Njega, Vučića, eto, hoće da sruše neimenovane demonske sile po kriptoscenariju napisanom tamo daleko. Aleksandar Vučić time pomera petooktobarski strah u pravcu anonimnog špijunskog rovarenja i svetske zavere protiv Srbije. Naizmenično se premijer svađa sa nekim „ambasadama“ i „njima“. I ovaj strah se obično ugnezdi u dve grupe ljudi: U onima koji imaju antizapadni refleks, jer se nikada ne insinuira rovarenje iz neke istočne ambasade, i onima koji se boje zlih vradžbina, vudua i podlih namera velikih sila, ukratko, haosa. Vučić potom izgovori magičnu mantru o stabilnosti. On je prepreka toj žgadiji koja bi da raščereči Srbiju. Vučić je takoreći – vrhovni stabilizator.
Treći strah, implantiran u Vučićevu ideologiju, jeste autoviktimizacija. I kada kinji druge premijer kuka da je žrtva. Recimo, on ponavlja da je sam protiv desetorice, ali će u neravnopravnoj tuči pobediti. Sam protiv svih. Kao usamljeni kauboj koji jaše u susret zalazećem suncu. Ovaj herojski narativ je, naravno, na nivou činjenica potpuna besmislica. Vučić je predsednički kandidat koalicije koja je na prethodnim izborima osvojila šezdesetak odsto glasova. Tako on sa svojim partijskim divizijama stoji sam naspram rascepkane opozicije koja, osim Belog, nije u stanju da razvije ni efikasnu gerilsku taktiku borbe protiv Vučićeve ekonomske, političke i medijske nadmoći. A kamoli da, kao što to premijer sugeriše, sa svih strana opkoli hrabrog kauboja i počne da ga cipelari.
Sa pozom žrtve mogu se poistovetiti mnogi. Svi koji su više puta politički traumatizovani i razočarani, svi kafanski filozofi uvereni u svetsku zaveru protiv Srbije, ali, za divno čudo, i mnogi koji su faktičke žrtve Vučićeve neoliberalne ideologije kao radnici sa pelenama.
Vučić ne može drukčije, on mora da proizvede masovni opsadni mentalitet. Tek onda se oseća korisnim, čak nezamenjljivim. Otud vešto zatezanje tih biračkih sinapsi, otud i stalni predizborni stres, izbori u dvogodišnjem taktu za koje niko ne zna zašto su raspisani. U normalnim okolnostima takvi političari bi izgledali histerično i egomanski. Zato se nužno proizode vanredne okolnosti. Politički oponenti se proglašavaju neprijateljima, kritički novinari lažovima. Vučić se inscenira kao garant da će te iskonstruisane aveti koje sam priziva – „dosmanlije“, strani plaćenici, neprijatelji, lažovi i žute patke – ostati u podrumu.
Četvrti strah koji Vučić kapilarno širi Srbijom ima vrlo realnu osnovu. To je strah za radno mesto, za blizinu kazanu, da se preživi. Njegova stranka tera ljude da ostave matični broj i potpišu da će glasati za predsedničkog kandidata AV. Njegovi direktori kidnapuju autobuse da bi prevozili stranačku vojsku na položaje. Razgovaraju sa kolebljivcima o tome za koga će da glasaju. Spominju sistematizaciju koja se, eto, završava baš uoči izbora. Pa će neko biti tehnološki višak. Traži se od građana da kamerama mobilnih telefona fotografišu svoj glasački listić sa zaokruženom dobitnom kombinacijom. Sve to govori da Vučić ide na sigurno. Ili će ljudi da se boje neprijatelja koje im AV crta na zidu, ili njega. Teško je ostati pametan između dve vatre.
E, pošto čak ni AV ne može sve sam, onda mu asistiraju prevejanci poput Ivice Dačića. Njih dvojicu povezuje zajednička prošlost, samo što je devedesetih Dačić bio bliži epicentru Miloševićevog nasilnog sistema, dok je AV bio mladi četnik-početnik. Ali Dačić po urođenom političkom instinktu zna gde mu je mesto. 2008. se uhvatio za skute Tadiću, a od 2012 se priklonio starorežimskom jatu preodevenom u evropsko ruho. „Srbija ne sme da dopusti drugu šansu za froncle DOS-a koje bi je ovog puta dotukle“, reče šef srpskih socijalista na privremenom radu kao ministar spoljnih poslova.
Dakle, ista priča, ista pretnja obnavljanjem petooktobarske i tranzicione traume. Samo što Dačić u napadu amnezije zaboravlja da on lično nije bio samo Miloševićeva fronclica, već i Tadićeva froncla.
Dačićev rečnik ukazuje na šarmantnu sklonost germanizmima, jer je srpska reč „froncla“ ima koren u nemačkoj reči franze (franse) – kita, kićanka, resa.
Ako Aleksandar Vučić u trenutku opuštanja pomisli da je od sada pa zauvek Dačić njegova lična kićanka neka se zamisli nad činjenicom da je raspevani nacionalni socijalista politički nadživeo nekoliko srpskih vladara koji su mislili da će večno vladati.
Na kraju, AV bi takođe trebalo da ima na umu da konstantna manipulacija ljudskim strahovima može izroditi samo strahovladu. A ona se obično ne završi dobro ni po uplašenu pučinu ni po strahovladara.