Ma digni ruku
digni obadve
digni ruke od svega
nemaš kartu ni do Prištine.
Galija – „Digni ruku“
Kad god imamo incident na relaciji Beograd-Priština, valja pitati: u redu, šta je ovde suvišno? Viška stvarnosti je u ponedeljak u severnom delu Mitrovice bilo na sve strane, a u danima pred nama i Beograd i Priština će to obilato koristiti, pre svega za unutrašnju propagandu.
Sporenje oko toga ko je imao pravo da dođe na okrugli sto u Mitrovici, a ko je imao pravo da dolazak zabrani još uvek traje, ali jedno je sigurno: obe strane su mogle da spreče incident. Beograd tako što bi odložio dolazak delegacije za dan ili dva, Priština tako što ga ne bi opstruirala. Civile i duge cevi ne valja mešati, naročito jer nisu bile neophodne ROSU za potpunu kontrolu situacije. Ništa manje izlišan nije bio ni tretman civila tokom privođenja Marka Đurića, a o trofejnom paradiranju po ulici ne treba trošiti reči. Jedini razlog da bilo ko pridržava Đurića jeste njegovo kompletno i bezbroj puta demonstrirano odsustvo kičme, a bilo kakve „poluge“ i slični zahvati služili su isključivo kao demonstracija sile. Razloge nije teško naslutiti.
- pročitajte još: Krenar Gaši: „Sve može da se vrati na nulu“
U poslednjim mesecima videli smo niz signala da se ubrzano radi na sporazumu srpskih i kosovskih vlasti. Zvanična Priština pred svojom javnošću ne sme da pokaže nikakav znak popuštanja prema srpskoj strani zato što je već dugo izložena pritisku pokreta „Samoopredeljenje“ Aljbina Kurtija. Bilo kakav ustupak bio bi moćno oružje Kurtiju na sledećim izborima i verovatno bi onemogućio formiranje većine bez njega. Agresivno prekidanje okruglog stola u Mitrovici, hapšenje Đurića i šok bombe pod nogama poslužile su kao dokaz kosovskih vlasti da nameravaju da budu tvrd pregovarač.
Incident je dobro došao i Beogradu. Vučiću predstoji neugodan čin sklapanja pravno obavezujućeg sporazuma s Kosovom, koji uključuje otvaranje puta ka UN i neku formu priznanja nezavisnosti. Makijavelijanski deo pregovora vođen van vidokruga javnosti nesumnjivo je uključivao određene ustupke Srbiji, čime bi vlasti građanima ponudile šta što može da se predstavi kao diplomatska pobeda.
Međutim, od povratka američke diplomatije u pregovarački proces osetna je promena tona – ustupci poput formiranja Zajednice srpskih opština izostaju i nervoza raste, a sa njom se umnožavaju i slabo promišljeni Vučićevi potezi, poput agresivnog insistiranja na učešću zvaničnika Srbije na okruglom stolu u Mitrovici. „Ja vam kažem, daćete. Dali, ne dali, oni će da učestvuju u Severnoj Mitrovici, ‘ajd da vidim šta ćete da uradite po tom pitanju“, poručio je Vućić. Ispostaviće se da pozivanje blefa nije bilo najmudriji potez, jer je odgovor stigao u vidu jedinice ROSU naoružane heklerima.
Neupitno u Vučićevoj tehnologiji vladanja je da on ne radi ništa ako od toga nema političku korist. Budući da je na osnovu zapaljive retorike bilo jasno da ne želi da predupredi incident, kao i to da iz njega nije izvukao nikakvu spoljnopolitičku korist, jedini profit koji je iz svega mogao da stekne nalazi se na unutarpolitičkom planu.
Naslovne strane beogradskih tabloida stvorile su još jednu simulaciju ratnog stanja naslovima u kojima su dominirali „rat“, „haos“ i slični kataklizmični termini. Naročit uspeh u podgrevanju kolektivne psihoze ostvaren je, naravno, u južnoj Srbiji, gde su do večeri već počele da kolaju glasine o tome da se vojska mobiliše i kreće prema granici s Kosovom. Za svega nekoliko sati došli smo u neobičnu situaciju da do detalja znamo šta su Marku Đuriću vikali pripadnici ROSU u „marici“, ali šta je bio sadržaj tajnog sastanka Vučića i Tačija u Sjedinjenim Državama ostalo je misterija. U opštem medijskom šumu, nije delovalo da to ikoga više zanima.
Ljudima koji su pod Miloševićem pregurali čitavu deceniju ratnog stanja zaista nije uputno vrištati u lice da se nalaze na pragu izbijanja novog rata, naročito u kriznim situacijama. No, tabloidioti serviraju javnosti tu vrstu masovne histerije svakog meseca, a incidenti poput ovoga u Mitrovici su im idealna prilika da se razobruče.
Ponovo je neizostavna bila i doza zazivanja ruske vojne pomoći. Za medije pod direktnom ili indirektnom kontrolom vlasti, Rusija služi kao totem za projekciju nacionalizma: budući da je teško prikazivati sopstvenu naciju čas kao prosperitetnu i snažnu, čas kao narod na rubu uništenja, Rusija u pseudopatriotskom imaginarijumu služi kao Srbija na steroidima. Ona je nepobediva imperija koja, kao Mujo u vicu, uvek na kraju zajebe Engleza i Nemca, a nakon toga frajerski namigne gledalištu. Putin se na naslovnim stranama čas mršti, čas oblači uniformu, čime javnost dobija poruku kako u slučaju eskalacije sukoba ne treba da brine, jer bi se Rusija umešala i zaštitila nas. Svi se sećamo kako je to izgledalo prošli put, ali ako piše u novinama, mora da je istina, zar ne?
- pročitajte još: Povratak barikada ili predstava za javnost?
Naročit kuriozitet bilo je to što je IN4S, jedan od crnogorskih „srpskih“ portala, vest o hapšenju Đurića objavio nekoliko sati pre nego što se to zaista i desilo. Deo javnosti protumačio je preuranjenu vest kao dokaz da je čitav događaj bio unapred izrežiran. Ispravno je „pogođeno“ da će biti uhapšen samo Đurić, a ne i Nikola Selaković. Jedna od najupečatljivijih fotografija mitrovačkog incidenta – onu na kojoj šaka viri iz oklopnog transportera pokazujući palac nagore – predstavljena je kao da je u pitanju Đurićeva ruka, iako se na fotografiji jasno vidi da rukav ima ranflu, što znači da je „lajk“ pokazivao neki od pripadnika ROSU, a ne u sako obučeni Đurić. No, primetiti tako nešto je nepatriotski čin.
Iste večeri smo videli i novi bizarni adut iz propagandnog špila. Jedna od televizija sa nacionalnom frekvencijom, inače neuvijeno naklonjena vlastima, obukla je učesnike svog vrlo gledanog rijalitija u maskirne uniforme i rekla im da biraju komandanta. Tako smo nakon hibrida vesti i zabave dobili hibrid zabave i propagande.
Jedan od prvih znakova uvođenja države u ratno stanje uvek je militarizacija onih delova javnog prostora u kojima vojsci nema mesta. Primera radi, u večeri u kojoj je otpočelo bombardovanje ’99. godine, RTS je u program nenajavljeno pustio film „Boj na Kosovu“. Tokom filma je usledio i kajron na kojem je potvrđeno ono od čega smo strahovali. Militarijaliti u ponedeljak je zabrinjavajuće ličio na takav momenat.
Čemu uopšte služi rat koji obitava samo na naslovnim stranama tabloida? Njegova namena je dvojaka. Ukoliko je izveden dovoljno uverljivo, on je signal da su vlasti u Beogradu spremne da zaoštre sukob, čime otvaraju mogućnost da igraju na miloševićevsku kartu „garanta mira i stabilnosti“ u želji da ojačaju poziciju u pregovorima s Prištinom. Druga namena je daleko prozaičnija: kao što kosovske vlasti žele da dokažu svoj patriotizam spektakularno hapseći Đurića heklerima i šok bombama, tako i Vučić mora da dokaže kako je za Kosovo spreman i da ratuje ako zatreba. Deo javnosti će priznavanje nezavisnosti spontano progutati ako mu se kao alternativa predstavi novi rat. Je l’ hoćete da ratujete? Je l’ to hoćete?
- pročitajte još: „Prvo ZSO pa članstvo Kosova u UN“
Pa ipak, ključni problem sa apokaliptičnim, ratnohuškačkim naslovima nije u tome što stvaraju još kulisa za potrebe vlasti, već to što su kulise zapaljive. Mada bi incident u Mitrovici mogao da ostane samo haotično izvedena drama sa ciljem uvećavanja političkog kapitala na Vučićevom i Tačijevom kontu, činjenica je da na vlasti imamo čoveka koji zarad opstanka na vlasti nema problem da razara institucije sopstvene zemlje. Nije nemoguće da bi, u slučaju da proceni da bi mu to donelo korist, rizikovao dalju eskalaciju. Na kraju krajeva, u sredu su borbeni avioni vojske Srbije nadletali Preševo.