Vukovar: Grad koji se bori za vazduh
10. septembar 2013.Ime grada Vukovara malo koga u Hrvatskoj ostavlja ravnodušnim. U njemu su sublimirana sva stradanja i okrutnost rata, uništenih međunacionalnih i dobrosusedskih odnosa i decenije traganja za mrtvim i nestalim hrvatskim civilima i vojnicima. To je grad je to koji se doslovno bori za vazduh, u kojem nikome nije ugodno. Ni Hrvatima povratnicima obeleženim ratnim strahotama, ni Srbima kojima se, uprkos javno promovisanoj pojedinačnoj odgovornosti, ipak prećutno na teret stavlja kolektivna krivica za ratne zločine. Situaciju je otežalo uvođenje dvojezičnosti i natpisa na ćirilici, čemu su se, očekivano, usprotivili tamošnji Hrvati, dok su strasti do krajnjih granica razbuktale desne političke struje koje otvoreno pozivaju na rušenje levo-liberalne vladajuće koalicije.
Nikad ne znaš ko te sluša u Nemačkoj
U Vukovar smo stigli nešto pre deset sati. Na centralnom trgu susrećemo tek trojicu vremešnih muškaraca koji raspravljaju o politici. S radoznalošću nas pozdravljaju. Ovde, videli smo kasnije, nije retkost da vas domaćini srdačno pozdrave na ulici. Naizgled, reč je o idiličnom gradu u kojem biste odmah poželeli da živite. Nema stravičnih scena koje pamtimo iz ratnih reportaža. Tek tu i tamo strši pokoja ruševina između živopisno obojenih fasada obnovljenih baroknih građevina. U Vukovaru nema ni vulgarnih nacionalističkih grafita kakvih je pun Zagreb. Grad je, izgledom, pitom i umiven.
Vrlo brzo smo pronašli centralni niz kafića, od kojih je, po svoj prilici među mlađim stanovništvom najpopularniji „032“. Primećujemo na terasi malu igraonicu za decu, znak da se život u grad ipak vraća. Iz susedne „Male kavane“ sviraju novokomponovani bećarci, muškarac na vratima glasno peva. Razgovaramo od čega se u Vukovaru danas živi. „Od penzija“, odgovara muškarac sa susednog stola i objašnjava nam kratko da grad nema industriju i da svi žive od penzija i raznih socijalnih primanja. I od toga „kako se ko snađe“.
Kafići su u 10:30 već poprilično puni. Odlučili smo da uređenom stazom prošetamo uz Dunav kako bismo porazgovarali sa lokalcima. „Ćao, ćao“, pozdravlja nas mlađi, nasmejani muškarac obuče u crno dok snimamo brodove na reci koja odvaja, a ne spaja, Hrvatsku od Srbije. Na glavi mu je crna beretka sa hrvatskim grbom. „Sori, stari, imaš cigaru“, pita u prolazu. „Ne pušim“, odgovaram.
„Lepa zgrada, ali zapuštena“, dobacuje nam sredovečni muškarac pokazujući objekat koji je, najverovatnije, nekad bio hotel. „Dečki, vi ste sigurno iz Zagreba. I ja sam živeo u Zagrebu u progonstvu. Pa sam se vratio“, nastavlja. Pitamo ga bi li pristao na razgovor za Dojče vele. Kaže bi, ali menja mišljenje nakon vađenja diktafona. „Ipak, bolje je ne. Nikad ne znaš ko to i u Nemačkoj sluša“, objašnjava. Ni sa drugim sagovornikom nismo imali sreće. Nakon što smo mu postavili, priznajemo i sami, ne baš previše pristojno pitanje o nacionalnoj pripadnosti, razgovor staje. „Srbin“, uzvraća nakon kratkog odmeravanja. Pitamo ga šta se dogodilo Vukovaru. „Političari“, kaže, okreće nam leđa i odlazi na biciklu.
Sitni interesi u gradu bez budućnosti?
„Kako naći te table na ćirilici“, tražimo pomoć policajca ispred Centra za socijalnu pomoć. „Lako! Tamo gde vidite policajca, tamo je i tabla. A jedna je baš ovde. Ali ova je zlatna pa baca odsjaj. Možda će vam bolje ispasti na fotografiji crna tabla kakvu možete naći 200 metara dalje“, upućuje nas dobronamerno.
„Ne mrzimo Srbe“, prve su reči koje nam izgovara pedesetogodišnji Jakov. On objašnjava, najveći problem Vukovara je taj što nema posla i što svi mladi, pa i njegova deca, odlaze iz grada. „Razočaranje i depresija. Moj prijatelj Zlatko je u penziji pa ima sigurna primanja i navlači nekako kraj s krajem. Ja više ne radim, nego što radim“, žali nam se. Kaže, Vukovarci, nakon svega proživljenog, trpe veliko omalovažavanje. „Ćirilicu doživljavam kao sprdanje s narodom i provokaciju“, objašnjava nam i potvrđuje da u Vukovaru postoji segregacija. „Tačno je da postoje hrvatski i srpski kafići. I škole su podeljene“, dodaje spomenuti prijatelj Zlatko, nekadašnji hrvatski vojnik. Za sve okrivljuje političare, ali i istoriju. „Ne znam koja generacija će živeti u pravom suživotu. Bio sam u ratu i teško nam je da sve to gledamo. Još tražimo svoje mrtve, a sve se pretvorilo u sitne interese. Svaka stranka gleda sebe, pogotovo kroz razne koalicije“, misli Zlatko. „Srpske stranke potežu ćirilicu samo kada svom narodu žele da pokažu da nešto rade.“ Jakov dodaje da su u Zagrebu svi upućeni u život u ratnim područjima, ali da nemaju osećaj za njega. „Nisam ostao do kraja rata u Vukovaru, ali se divim onima koji jesu. Napadnuti smo. Pre rata u Vukovaru nije bilo nacionalističke atmosfere, niti smo tako odgajani. Svi smo bili jedna celina. Ali smo doživeli mržnju“, priseća se ratnih godina.
„Meni je sada dobro i psihički se dobro osećam“, nastavlja penzionisani Zlatko. „Najteže mi je bilo kada sam odlazio i okrenuo se za gradom u plamenu. Srce me je dovuklo natrag. Nije problem obnoviti ciglu, ali ljude ne možeš obnoviti. A političari nam stavljaju so na ranu.“ Obojica tvrde da Srbima u Vukovaru ćirilica nije značila ništa ni pre rata, kao ni danas. „Ne znam kako će im to pomoći. Ljudima je potreban posao, a ne ćirilica. Ovde je borba za preživljavanje i hranu, a ćirilica im je zadnja stvar. To je jeftin trik političara sa obe strane“, priča Zlatko. Za, kako kaže, sitne provokacije koje se događaju po Vukovaru, ipak krivi Srbe, ali i Hrvate koji dolaze iz drugih gradova.
Inkubator mržnje
„Ovde se uzgaja mržnja! Kako će mladi naraštaji ovde da žive?“, uzbuđeno nam govori Srpkinja Radmila koju smo zaustavili tokom poslepodne šetnje, a koja nam posle dužeg razmišljanja ipak odaje svoje ime. Kaže, studirala je dve godine u Beogradu, a potom je 42 godine živela u Francuskoj. Vukovaru se uvek vraća. „Nekada je život bio jako lep. Svi smo se voleli. Vi kažete da je ovde sve mirno i pitomo, ali ja mislim da je u ljude ušao težak strah i zato se svi boje da razgovaraju sa vama. Sada kada dođem u Francusku, dišem. Ovde nemamo ravnopravnost i slobodu koju smo imali. Ovde Srbi moraju da ćute jer se boje osvete. Ljudi se boje jedni drugih. Susedi ne pričaju jedni s drugima. Zatvaraju se u svoje kuće. Ima li tu života? Mora li tako? Za koga se gradi ovaj grad, ako ljudi ne mogu da budu slobodni?“ Ipak, i ona ne zaobilazi katastrofalnu ekonomsku situaciju i nedostatak radnih mesta koji potenciraju netrpeljivost među narodima. „Moj muž, kad dođe umoran s posla, nema vremena za razmišljanje o tim stvarima“, dobacuje mlađa žena s detetom koja odbija da nam se predstavi, ali pretpostavljamo da je Radmilina ćerka. „Ma, verujte mi, nikome nije stalo do te ćirilice. I ja moram dobro da razmislim kako se šta piše na ćirilici, iako sam je učila u školi. Dajte nam mira, slobode i ravnopravnosti“, zaključuje Radmila.
Hrvati kažu, ćirilica za sada nije opcija i nije u interesu suživota. „Očekujem da hrvatski političari sednu sa srpskim i da smire tenzije. Srbi sad moraju da budu glas razuma i da kažu da nije vreme za ćirilicu dok se ne nađu nestali Hrvati. Neke stvari nisu do kraju završene. Bliska istorija nije rešena. Meni lično ćirilica ne smeta. Apsurd je što na tim ustanovama imamo dvojezične natpise i ćirilicu, a deca nam idu u različite škole i mi idemo u zasebne kafiće. Onda neka naprave i odvojene ustanove sa različitim tablama, a ne da samo tu budemo 'kao' jedinstveni i ravnopravni. Ako smo već do toga došli, da živimo odvojeno“, poručuje penzioner Zlatko nezadovoljan činjenicom da se političari poigravaju emocijama „malog“ čoveka.
Iz Vukovara smo krenuli put Zagreba u kasnim poslepodnevnim satima. Prepoznajemo muškarce koje smo jutros videli u „Maloj kavani“. Prešli su u susedni kafić „032“. Ali sada ih snima druga novinarska ekipa kojih u Vukovaru ovih dana ne manjka.
Autor: Siniša Bogdanić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković