Vreme kada je Mandela smatran teroristom
10. decembar 2013.Dok se na stadionu u Johanesburgu za mikrofonom smenjuju najznačajnia imena svetske politike kako bi odali poštu Nelsonu Mandeli, o bivšem borcu protiv aparthejda se piše kao o svecu. Neki od epiteta u Nemačkoj su „velika ličnost“, „blistavi primer“, „čovek pun strpljenja, ljubavi i tolerancije“. Mandela je poštovan kao ikona nenasilne borbe za slobodu. Političari svih stranaka odaju počast životnom delu bivšeg predsednika Južne Afrike i dobitniku Nobelove nagrade za mir.
Osvrnemo li se na istorijske odnose Nemačke i Južnoafričke Republike (JAR) vidimo da to nije bilo uvek tako. Bilo je vremena kada su neki nemački političari bili skeptični prema Mandeli.
Nemačke vlade su sve do osamdesetih bile veoma sumnjičave prema Mandeli – naročito konzervativni tabor. Bivši ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer (FDP) i sam kaže da je morao da preispita svoje stavove. Genšer se osamdesetih u Ujedinjenim nacijama zalagao za oslobađanje Mandele – u Nemačkoj je to tada bilo prilično kontroverzno. „Bio sam optužen da se zalažem za ubicu i teroristu“, kaže Genšer. Stav da je Mandela „državni terorista“ u ono vreme su zastupale i Sjedinjene Države i Velika Britanija. „Neosporno je da je Zapadna Nemačka mogla i morala biti mnogo više kritički nastrojena prema nehumanom sistemu aparthejda i američkoj i britanskoj poziciji“, kaže Ludger Šadomski, stručnjak Dojče Velea za Afriku.
Ekonomski interesi
Van politike, u Nemačkoj je razvijen jak pokret protiv aparthejda. Vino ili voće iz Južne Afrike? Nezamislivo za mnoge crkve, građanske inicijative i školske razrede, koji su pozivali na bojkot proizvoda iz JAR. Zvanično, vlade u Berlinu se bile na distanci od režima aparthejda, ali ga nisu bojkotovale – čak ni kada je bio blizu kraja.Nemačka ekonomija je takođe održavala bliske odnose sa Južnom Afrikom. „Nemačka je bila najvažniji trgovinski partner JAR – i obrnuto, ova zemlja je za Nemačku bila trgovinski partner broj jedan u Africi“, kaže Šadomski. Folksvagen još uvek veliki nemački poslodavac, Simens veliki investitor u toj zemlji. Kada je međunarodni pritisak porastao, u kasnim osamdesetim, mnoge nemačke firme su se preselile, na primer u Zimbabve.
Dupli standardi? To bi sigurno moglo da se prebaci nekim koncernima, kaže Mihael Monerjahn iz Afričkog udruženja nemačke privrede. Nemačke firme su javno bile protiv rasne segregacije koja je vladala u zemlji, ipak među vodećim ljudima u firmama nije bilo crnaca.
Promena stava
Činjenicu da se Južna Afrika posle promene vlasti 1989. polako otvarala i da se naziralo ukidanje aparthejda, nemački političari su jednoglasno pozdravili. To kako je Mandela iz zatvora, zajedno sa tadašnjim predsednikom Frederikom Vilhelmom de Klerkom, vodio mirnu promenu u zemlji, mnogo je doprinelo promeni svesti u nemačkoj politici, kaže Šadomski. Ipak, kada je Mandela je u pitanju, konzervativno-liberalna vlada je bila skeptična i 1996. godine. Bivša predsednica Bundestaga Rita Zismut (CDU) ga je pozvala da govori pred Nemačkim parlamentom – u to vreme je on već dve godine bio na položaju predsednika: „Mišljenja su bila podeljena među političarima i poslanicima.“ Ali Mandela je ipak govorio u Bundestagu.
Rezervisanost i skepticizam – ove reči danas zvuče kao relikvije prošlih vremena, kada se izgovore u jednom dahu sa imenom Nelsona Mandele. Madiba, kako ga zovu u njegovoj domovini, odavno je postao besmrtna ikona slobode i za nemačke političare. Konačno, završava Šadomski, „Nelson Mandela je skeptične nemačke industrijalce i političare osvojio svojim šarmom, prilikom poseta Nemačkoj“.
Autori: Vera Kern / Dijana Roščić
Odg. urednik: Nemanja Rujević