Vojvođanski Crnogorci u grotlu prisajedinjenja
23. novembar 2018.
„Meni je žao i sve mi ovo teško pada, pa ’Oj ti svijetla majska zoro’ i ’Bože pravde’ su jedine dve himne koje mogu da pevam iz srca“, priča jedan prodavac na pijaci u Lovćencu.
U tom vojvođanskom selu nadomak Vrbasa živi ’Crna Gora u malom’. Od Njegoševe ulice i Njegoševe biste, preko cetinjske kafane, do crnogorskih zastava – sve podseća na kraj iz kog se, posle Drugog svetskog rata, doselilo 1.056 crnogorskih porodica. Sve su preimenovali tako da ih podseća na domovinu, pa čak i naziv mesta. Sedamdeset godina kasnije, crnogorski dijalekat i običaji još žive kroz generacije, ali narav im je pomalo vojvođanska.
„O tim ti politikama ja ne znam ništa“, nastavlja drugi lovćenački trgovac. „To ti pitaj one što od crnogorstva žive. Oni mene pokušavaju da zavade s komšijom, a i on i ja samo gledamo kako da skrpimo crkavicu da im poplaćamo ta skupa palamuđenja.“
Za Radomira Nikolića, čiji su roditelji došli su posle rata u Lovćenac, onim čuvenim „vlakom bez voznog reda“, rasprave između Crnogoraca i Srba stvar su pomodarstva onih koji nemaju mnogo znanja.
„Te 1948. kad sam rođen, upisan sam kao Crnogorac i to ne menjam. Ali nikad mi to nije bilo zanimanje. I velikom broju moje generacije nikada to nije padalo teško i nismo se mnogo bavili time“, priča Radomir Nikolić koji je bio i sekretar Mesne zajednice Lovćenac. „Ali sad kad dolazi ta rasprava, to verovatno izaziva pažnju nekome kome nikad nije izazivalo pažnju. I onda ljudi nešto pročitaju u novinama i svrstavaju se na neku od tih strana, ali mislim da većina Lovćenčana time nije opterećena.“
Ne ponovilo se
Za one kojima je Crnogorac pomalo i zanimanje, stogodišnjica ima ipak veće značenje. Za vojvođansku proslavu kažu da prolazi mimo njih, jer njima sećanje na 1918. godinu budi samo tužne uspomene. „Uspomene na najteži period u viševjekovnoj istoriji svoje postojbine. Na veliki broj žrtava, neviđenu torturu, proces denacionalizacije i pokušaj ujedinitelja da iz kolektivnog sjećanja crnogorskog naroda briše sve njegove identitetske karakteristike. Danas, nakon jednog vijeka, sjećanje na 1918. godinu, za Crnu Goru, njene građane i iseljenike širom svijeta, se može opisati sa jednom rečenicom: Nikad se više ne ponovilo“, priča za DW Nenad Stevović. Sebe predstavlja kao politikologa, publicistu i istraživača crnogorske dijaspore, a ujedno je i predsednik Udruženja Crnogoraca Srbije „Krstaš“ i osnivač Crnogorske partije.
Za one koji dele njegovo mišljenje, izbori poslanika za takozvanu Podgoričku skupštinu sprovedeni su od nelegitimnih činilaca, bez primene ustaljenih izbornih standarda i bez kontrole, što ih, smatraju, čini politički, pravno i kulturno antidemokratskim. Zato taj istorijski trenutak ne nazivaju prisajedinjenjem, već aneksijom – te su poslanici vladajuće koalicije u Crnoj Gori podneli Predlog Rezolucije kojim se odluke Podgoričke skupštine proglašavaju ništavnim i konstatuje da je to bio „instrument kojim je izvršen državni prevrat u Crnoj Gori“.
Sa istoriografske strane, u toj rezoluciji nema ništa sporno, jer se u tekstu samo konstatuju istorijske činjenice, kaže crnogorski istoričar Adnan Prekić. On smatra da po sredi i nije odnos prema prošlosti, već prema sadašnjosti, te da ova i slične teme, odavno nisu predmet ozbiljnih, akademskih rasprava, već primer zloupotrebe istorije u političke svrhe.
„U prethodnom periodu su iz djela crnogorske opozicije stizale oštre poruke koje su afirmisale politiku koju simbolizuje Podgorička skupština, politiku koja afirmiše gašenje crnogorske državnosti i identiteta. Za dio opozicije u Crnoj Gori, takve ideje od prije sto godina, postale su osnova za savremeno političko djelovanje. Predlaganje ove rezolucije ja vidim kao odgovor vlasti na takvu politiku“, kaže Prekić za DW.
Da Srbija plati odštetu
Pravne posledice takve inicijative, međutim, gotovo da ne bi postojale, slažu se naši sagovornici. Zato je Crnogorski pokret otišao i korak dalje, i pripremio inicijativu kojom traži od crnogorskih i srpskih vlasti da osnuju komisiju koja će se baviti obračunom i nadoknadom štete Crnoj Gori koja je „uzrokovana neprijateljskim odnosom Srbije u Prvom svetskom ratu i aneksijom 1918. godine“, a u koju bi trebalo da budu uključene i direktne i posredne štete koje su imale za posledicu ekonomsko zaostajanje Crne Gore.
Nakon sto godina iluzorno je govoriti o naknadi bilo kakve materijalne štete, slažu se i Stevović i Prekić. „Odluke Podgoričke skupštine potpuno su promjenile razvoj Crne Gore u 20. vijeku, možda na bolje, možda na gore, to nikada nećemo saznati. Ali bez obzira na to, potpuno je anahrono da 2018. godine, takvim zahtjevima pokušavate ispraviti nešto što se desilo prije 100 godina“, kaže Prekić.
Ali ono čemu se mogu nadati jeste izvinjenje, dodaje Stevović. „Ono na čemu treba raditi i nadati se je da će se u Srbiji pojaviti elita političkog, akademskog i kulturnog establišmenta koja će priznati zločin prema crnogorskoj državi i crnogorskom narodu, i uputiti izvinjenje koje će sadržati i javno proklamovano odustajanje od svih denacionalizatorskih namjera i politika u identitetskom, vjerskom i jezičkom smislu“, izričit je Stevović.
Partijska asimilacija
A na te „denacionalizatorske namere“ i tihu asimilaciju žali se gotovo cela crnogorska zajednica u Vojvodini. Oni upozoravaju da je osim opšteg trenda iseljavanja stanovništa, u Vojvodini prisutan trend da se ljudi plaše da se izjašnjavaju kao Crnogorci.
„Pre trideset godina u Srbiji je bilo oko 150.000 Crnogoraca, prema popisu pre deset godina 84.000, a prema poslednjem popisu 2011. – 38.000“, priča Slobodan Balandžić iz Udruženja Crnogoraca opštine Kula i nekadašnji potpredsednik Nacionalnog savjeta Crnogoraca u Srbiji. „Jeste pitanje šta je uzrok – da li mladi uopšte žele da drže do svoje tradicije ili se jednostavno vrši neki pritisak na njih, pa imaju strah da se tako izražavaju – ali politika se dosta meša i tipičan primer za to jeste poslednji izbor za Nacionalni savjet.“
Personalni sastav novoizabranog Savjeta za crnogorsku zajednicu u Srbiji je enigma. „Više od dvije trećine čine članovi koji su apsolutno nepoznati crnogorskoj javnosti, to jest bez ikakvih aktivnosti u prethodnom periodu po pitanju crnogorske zajednice“, tvrdi Nenad Stevović.
Oni su tu dospeli uz pomoć političkih malverzacija, po direktivi Srpske napredne stranke i uz pomoć partijskih operativaca SDP, dodaje Balandžić. „Preko političkih stranaka došli su ljudi za koje ne mogu da kažem da nisu crnogorskog porekla, jer je to pitanje njihovog deklarisanja, a znate i sami da i u Crnoj Gori i ovde ima dosta ljudi koji se deklarišu kao Srbi iz Crne Gore, ali sramno je to što su na nečastan način u birački spisak upisivali sve moguće ljude, lojalne partijske ljude“, priča Balandžić za DW.
Njihove su procene da je za nedelju dana upisano više od 850 ljudi, ali zvanične podatke nadležno ministarstvo odbilo je da dostavi. „To je sve znatno ugrozilo crnogorski identitet u opštini Kula i mi smo kao udruženje bojkotovali te izbore. Taj je izbor ličio upravo na onu Podgoričku skupštinu, jer su učestvovali ljudi koji nisu deklarisani Crnogorci. Došli su po direktivi, a nemaju pojma ni kada je Crna Gora dobila nezavisnost“, dodaje Balandžić.
U Nacionalnom savjetu fiksni telefon zvonio je „do kraja“. Na vratima kancelarije u Lovćencu bio je katanac. Imena novoizabranih članova Savjeta nisu dostupna javnosti.