Vojvodina: „Mirni suživot“ nacionalizama

Ova godina je u multietničkoj pokrajini Vojvodini bila u dobroj meri obeležena nacionalističkim incidentima, od kojih su najdrastičnija bila razbijanja i paljenja pekara u vlasništvu Albanaca. Bila je obeležena i cenzurisanjem umetnosti koja nije po ukusu lokalnih funkcionera, opet uglavnom iz nacionalističkih ili homofobnih razloga. Zabrana debata i kulturnih manifestacija o proterivanju sremskih Hrvata i Paradi ponosa bile su dodatni ekser u kovčeg multikulturalnosti. Otkuda takve tendencije u pokrajini za koju najčešće kažu da je otvorena i evropska?

Smrt razlika je smrt Vojvodine

„Vojvodina zapravo nikada nije bila do kraja ni tolerantna ni multikulturalna, kako volimo da je predstavimo. To je idealizacija prošlosti“, kaže za DW istoričar Milivoj Bešlin. „Ni ovde kao ni drugde nijedan rat nije prošao a da se ljudi nisu međusobno ubijali po etničkom ili pre toga po verskom principu. Tako da Vojvodinu u tom smislu ne treba idealizovati.“

Prema njegovim rečima, činjenica je da u Vojvodini postoji kultura suživota, koja je snažnija nego u drugim delovima Srbije, jer je ova pokrajina u tom smislu specifična: nije homogena ni u etničkom ni u religijskom ni u mentalitetskom smislu. „Ali, istovremeno, stalno postoji otpor toj kulturi suživota i stalni su pokušaji da se ona unifikuje: u verskom i u nacionalnom, pa čak i u mentalitetskom smislu, recimo kroz priču o starosedeocima i dođošima. Zbog toga je obaveza pristojnog dela Vojvodine da se stalno bori za opstanak te kulture suživota“, navodi Bešlin.

Nenad Živković iz Građanske akcije Pančeva smatra da bi gubljenje različitosti bilo smrt Vojvodine. „Vojvodina je drastično osiromašila pa su sve vrste populističkog pujdanja naroda itekako prisutne. Potrebno je da se preostale građanske snage u Vojvodini iznova okupe, ali je problem u tome što smo isuviše potrošeni i umorni. Treba pronaći neku novu energiju i novi motiv da bismo nastavili da govorimo o Vojvodini, na način koji bi bio suprotan nacionalističkom, koji bi bio suprotan pokušajima unifikovanja Vojvodine.“

Borba je neprestana

Novinar i kolumnista Teofil Pančić podseća na izjavu jednog ekstremnog nacionaliste iz Novog Sada, koji je za glavni grad Vojvodine rekao da on jeste „multietnički grad, ali srpski“. Pančić, međutim, upozorava da takvi apsurdi nisu karakteristika samo srpskog nacionalizma u Vojvodini, već i takozvanih manjinskih nacionalizama. „Zapravo je na nivou Vojvodine došlo do neke vrste kolaboracije manjinskih nacionalizama sa većinskim“, smatra Pančić. Manjinski baroni mnogo lakše mogu da se dogovore sa srpskom desnicom jer se nalaze na liniji sličnih ideoloških opredeljenja. „Oni kažu: Dajte nam naš mali geto, u kojem ćemo mi – manjinski baroni – biti gazde, dajte nam naše medije, naše kulturne institucije, škole, nacionalne savete.“

Zato Pančić, umesto o multikulturalnosti, govori o multikulturalizmu nacionalizama u Vojvodini. „Ne postoji više onaj agresivni nacionalizam iz devedesetih godina prošloga veka, kada je Šešelj otvoreno proterivao manjine. Sada je aktuelna koegzistencija nacionalizama. Ti nacionalizmi žive od sopstvene samodovoljnosti, ne zato što bi pripadnici tih manjina tako želeli da žive, već zato što elite propovedaju da je to jedini način da se očuva famozni nacionalni identitet“, upozorava Teofil Pančić. To je zgodno polje za demagogiju, kaže Nenad Živković. Čisti je populizam, smatra, kada domaći političari govore o Vojvodini kao „lokomotivi razvoja“ ili „najevropskijem delu Srbije“. „To bi bila lepa priča kada bi politička elita u Srbiji shvatila principe na kojima počiva savremena Evropa“, kaže on.

Istoričar Bešlin ipak nije bez nade. Nasuprot činjenice da su recimo albanske pekare kamenovane i napadane u Vojvodini stoji činjenica da su te pekare jedino u Vojvodini i preživele. U centralnoj Srbiji ih uglavnom nema pošto su pozatvarane još osamdesetih godina i pošto su njihovi vlasnici otišli iz tih gradova. „I to što su pekare opstale do danas, govori o tome da postoji kultura suživota u Vojvodini, dok napadi na njih govore i o postojanju stalnih otpora takvoj kulturi. U pitanju je, dakle, stalna borba koja će od tih tendencija da prevlada.“