Vojna intervencija nije opcija?
27. februar 2019.
Sjedinjene Američke Države uložile su sedam miliona američkih dolara u čileansku predsedničku kampanju 1970. godine, ali to nije pomoglo. Na izborima je pobedio socijalista Salvador Aljende. Potom je vojska dobila zadatak da zbaci Aljendea pre inauguracije, ali ni to nije uspelo. Usledile su nebrojene tajne operacije CIA, a Vašingtonu je račun narastao na deset miliona dolara.
„Pustite da čileanska privreda provrišti“. Tim rečima je američki predsednik Ričard Nikson pozvao svoje savetnike da destabilizuju čileansku ekonomiju. Ali Aljende je uspeo da ostane na vlasti. Krajnja solucija bio je vojni puč koji se dogodio 11. septembra 1973. godine, a za šta su SAD pružile i političku i finansijsku podršku. Levo-orijentisana čileanska vlada je zbačena, a na vlast je dovedena desnica.
Da li se istorija ponavlja?
„Sve opcije su na stolu.“ To je poruka koju je američki predsednik Donald Tramp pre mesec dana uputio Karakasu. Nakon drame oko isporuka humanitarne pomoći u subotu, mogučnost diplomatskog rešenja konflikta sve je manje verovatna. Da li to znači da je verovatnija postala američka vojna intervencija?
„Ni u kom slučaju“, tvrdi američki politikolog Kristijan Heke. „To bi, sa protekcionizmom kao smernicom, bilo u suprotnosti s Trampovom spoljnom politikom, ali i protivno raspoloženju u samim Sjedinjenim Američkim Državama.“
Tramp ne želi da se opeče
Tokom medijski efektnog susreta sa samoproglašenim privremenim predsednikom Venecuele Huanom Gvaidom u Bogoti, američki potpredsednik Majk Pens zadržao se na verbalnoj podršci: SAD će biti uz Venecuelu „sve dok se u tu zemlju ne vrate demokratija i sloboda, i tu nema povratka na staro“. Za Sjedinjene Države to znači sledeće: dodatnim sankcijama povećavati pritisak na vladu Nikolasa Madura.
Ministarstvo finansija SAD uvelo je sankcije guvernerima venecuelanskih saveznih država Apure, Vargasa, Karaboboa i Zulia, koji su, smatraju u Vašingtonu, odgovorni za blokadu isporuka pomoći. Oni nemaju više pristupa svojim računima u SAD, a zabranjen im je i ulazak u tu zemlju.
„SAD će sigurno intenzivirati i svoje tajne obaveštajne aktivnosti, ali Tramp ne bi da opeče prste u Venecueli“, kaže Heke.
Borba za prevlast između SAD i Kine
„Venecuela je postala poprište borbe za prevlast mnogo većih dimenzija“, smatra Jozef Braml iz Nemačkog društva za spoljnu politiku. S jedne strane je energije gladna i moći željna Kina, a s druge strane SAD, koje ne trpe konkurenciju u svojoj „hemisferi“.
Braml, autor knjige „Trampova Amerika – na uštrb slobode“, navodi sledeće: „U Strategiji nacionalne bezbednosti iz decembra 2017, prisustvo Kine u Latinskoj Americi okvalifikovano je kao pretnja po nacionalnu bezbednost SAD. Protiv te pretnje će se ta svetska sila, ako je potrebno, boriti svim sredstvima, uključujući i vojne“.
Kina, koja je tokom poslednje decenije Venecueli obezbedila 62 milijarde dolara kredita u zamenu za naftu, postepeno širi svoj geopolitički uticaj širom Latinske Amerike.
Zanemarena Latinska Amerika
Sjedinjene Države su tokom proteklih 20 godina napustile svoje samoproglašeno „predvorje“. Ni republikanac Džordž V. Buš, ni demokrata Barak Obama nisu pokazali veliko interesovanje za taj region. S druge strane, Kina i Rusija vešto su iskoristile taj politički vakuum.
Osim toga, Latinska Amerika nije zaboravila vojni udar u Čileu, borbu protiv Sandinista u Nikaragvi, niti otmicu lidera Paname Manuela Norijega.
Zato antiimperijalistička propaganda Nikolasa Madura i dalje prolazi, i to je jedan od razloga zbog kojeg predsednik Venecuele uspeva da zadrži vlast uprkos represiji, izgladneloj populaciji i katastrofi u zdravstvenom sistemu njegove zemlje.
Igrati na kartu sankcija
SAD ne žele da se požar u regionu rasplamsa i svoju politiku zasnivaju na činjenici da će sankcije i nedostatak prihoda od nafte dovesti Madura do potpunog bankrota: da će mu ponestati novca da plaća onaj deo vojske koji mu je ostao veran.
Ako vojska promeni stranu – Maduro je prošlost. To je strategija Vašingtona. U isto vreme SAD žele i da raskrče put za Huana Gvaida, koji, kada bi došlo do američke invazije, verovatno više ne bi imao nikakvu političku budućnost u Venecueli.
„Ne vidim zašto bi mi trebalo da ćutimo i gledamo kako neka zemlja – zbog neodgovornog naroda – postaje komunistička“. Tim rečima je američki savetnik za bezbednost Henri Kisindžer opisivao situaciju vezanu za Čile. Pola veka kasnije, Vašington ponovo baca sve na jednu kartu i nada se, kao nekada u Čileu, da će se njihov „problem“ u Latinskoj Americi rešiti na isti način.