Vicekancelar, njegove sijalice i minimalac

Kako neko čiji je posao da bude izabran izlazi na kraj sa činjenicom da ga narod ne voli? Pitanje je postavio berlinski Tagescajtung u jednom portretu Zigmara Gabrijela iz 2011. godine. Bilo je to pre odluke ko će od socijaldemokrata biti kancelarski kandidat, ko će na izbornu crtu Angeli Merkel, u trku koju će verovatno da izgubi. To nije bio Gabrijel. Zapravo, njega je tek deset odsto simpatizera socijaldemokrata htelo da vidi u trci za kancelara, iako je kao predsednik stranke uspeo da udahne novi život SPD-u, da ga programski reformiše i prekine interne razmirice. Gabrijel je oduvek važio za političara bez harizme, marljivog i vrednog čoveka za partiju kojeg je ipak bolje držati u drugom planu kada je kampanja.

Jer Gabrijelu može nekoliko sedmica pred glasanje da padne na pamet nešto ne baš tako oportuno – recimo predlog da se na svim autoputevima uvede ograničenje brzine. To narodu koji pola života provodi za volanom ne treba govoriti. Per Štajnbrik, harizmatični i svojeglavi kandidat SPD-a, samo je odbacio temu. Uprkos tome što ne zrači, Gabrijelu niko ne može odreći politički talenat – prirodni, kako je pisao nedeljnik Cajt. I ubeđenost u socijaldemokratiju kojoj se okrenuo već u srednjoj školi. Bilo je to nakon detinjstva koje je proveo sa ocem, ubeđenim nacistom. Jednom je iz škole doneo loše ocene pa je otac spakovao sve igračke malog Zigmara i poklonio ih obližnjem vrtiću.

Užarena vlakna

U mladosti se čak ubraja u krajnje levo marksističko krilo SPD-a. Kao poslanik ulazi na političku scenu Donje Saksonije 1990, a devet godina kasnije postaje premijer te velike savezne države. Sledeću kampanju pokušava da vodi kritikujući saveznu vladu kancelara Gerharda Šredera, dakle sam vrh svoje stranke. To će se završiti neslavno jer socijaldemokrate doživljavaju strašan pad i vlast u Donjoj Saksoniji preuzimaju demohrišćani pod vođstvom Kristijana Vulfa, kasnijeg nemačkog predsednika. Za to je Gabrijel nagrađen mestom poverenika stranke za pop kulturu i pop diskurs, što mu je donelo nadimak Zigi Pop.

Tako će Gabrijel – ne samo zbog godina, već i zbog prilagodljivosti – politički preživeti Šredera. Kada je ovaj 2005. tesno izgubio od Angele Merkel, Gabrijel u koalicionoj vladi postaje ministar ekologije. Iz senke poznatijih kolega izlazi retko, ali uspeva da po nečemu ostane upamćen: inicirao je i na kraju na evropskom nivou progurao ideju o zabrani klasičnih sijalica sa užarenim vlaknom. Te sijalice će – uz dozvoljenu zakrivljenost krastavca – kasnije postati glavni argument onih koji tvrde da je briselska administracija zapravo duboko birokratska tvorevina koja se uglavnom bavi šašavim zabranama.

Ta koalicija bio je i prvi zagrljaj crne udovice Merkel namenjen socijaldemokratama – na izborima 2009. demohrišćani će ojačati za desetak odsto, a SPD za toliko oslabiti. Poraz je bio pobeda jedino za Gabrijela koji je ubedljivom većinom došao na čelo posrnule stranke. I bio oštar kritičar konzervativno-liberalne koalicije, druge vlade Angele Merkel posle koje su njeni koalicioni partneri Liberali ostali ispod cenzusa. Opet je bio red na socijaldemokrate i Gabrijel je mudro isposlovao novu veliku koaliciju – pustio je članove partije da je izglasaju.

Minimalac ispred spoljne politike

Gabrijelove političke poruke u Beogradu neće se razlikovati od onih koje bi rekla Angela Merkel ili onih koje je prošle godine doneo liberal Gido Vestervele. Socijaldemokrate i demohrišćani se u politici prema Zapadnom Balkanu i posebno Srbiji razlikuju tek u nijansama i u stilu. Recimo kada konzervativac Andreas Šokenhof donese u Beograd sedam domaćih zadataka za Srbiju. A socijaldemokrata Ditmar Nitan to kritikuje kao arogantan i neprimeren postupak prema suverenoj zemlji. I jedan i drugi će, međutim, reći da je Srbija još godinama udaljena od EU te da će na tom putu morati da prizna Kosovo.

U aktuelnoj vladi Gabrijel je simbolično vicekancelar – ta uloga uvek pripada lideru manje koalicione stranke i ne znači puno. Ali on vodi i glomazno Ministarstvo ekonomije kojoj je pridružena i energetika. Mnogi smatraju da su to resori koji će od Gabrijela načiniti pukovnika ili pokojnika. Jer širok je front za napade na njega: sleva ga (i iz sopstvene partije) kritikuju da je postao patron privrede, da lobira za izvoz oružja protiv kojeg se do juče borio pa i da je bez reči borbe pristao na ograničavanje prava na azil za ljude iz Srbije, BiH i Makedonije.

I zaista, koalicioni ugovor koji je potpisao je zapravo lista Gabrijelovih ustupaka moćnijim demohrišćanima, ali uz jak socijaldemokratski pečat – uvođenje minimalne satnice od 8,5 evra za sva zanimanja u Nemačkoj, raniji odlazak u penziju pod određenim uslovima i više investicija u infrastrukturu i obrazovanje. To je ujedno povod za kritike zdesna, kako SPD u vladi troškari umesto da vodi budžet ka pozitivnoj nuli. Međutim onih 8,5 evra ostaće istorijsko dostignuće socijalne države nešto za, kako Gabrijel kaže, malog vrednog čoveka.