Večiti zarobljenici iz Gvantanama

Jedna tipična priča iz Gvantanama izgleda ovako: 14 godina je Mohamedu Uld Slahi proveo je iza rešetaka u Gvantanamu. Mučili su ga 70 dana, a tri godine je bio saslušavan, i to po 18 sati dnevno. Svakog dana.

Slahi je pre hapšenja živeo u Nemačkoj. Osumnjičili su ga da je igrao jednu od vodećih uloga u redovima Al Kaide, odnosno da je bio umešan u terorističke napade 11. septembra 2001. Dokazi za to, međutim, nikada nisu pronađeni.

-pročitajte još: Zločini Sjedinjenih Američkih Država? To nije prioritet…

Za sve to vreme koje je proveo u Gvantanamu protiv Slahija nikada nije podignuta optužnica. Zato nikada nije ni osuđen. Danas taj državljanin Mauritanije ima 50 godina. U međuvremenu je pušten iz zatvora na Kubi, ali nikada nije dobio odštetu za vreme provedeno u zatvoru.

Advokatkinja Nensi Holander kaže da je i danas proganja taj slučaj, najpoznatiji u njenoj karijeri. O Slahijevoj sudbini snimljen je i film, nedavno je prikazan u bioskopima. Njegov greh je bilo to što je svojevremeno učestvovao u radu jednog kampa za obuku terorista u Avganistanu, odnosno to što se jednom javio na poziv sa satelitskog telefona Osame bin Ladena. Nema sumnje da sve to ne baca baš najlepše svetlo na Slahija, ali za podizanje optužnice ipak nije bilo dovoljno dokaza.

SAD su, zahvaljujući Gvantanamu, postale zemlja koja „ne poštuje načela pravne države“, smatra Nensi Holander. Situacija je, kaže, „katastrofalna“ – i to ne samo za 13 zarobljenika koji se i dalje drže u kampu bez optužnice, a to su ljudi koje je odavno trebalo pustiti na slobodu. „Katastrofalna je i za one za koje se sumnja da su bili uključeni u napade 11. septembra, za takozvane ’večite zarobljenike’, ljude koji još uvek čekaju na početak suđenja, i to 20 godina nakon tih napada.“

Pravna država?

Ti nedostaci u poštovanju načela pravne države nisu nikakva slučajnost, to je u stvari i bio cilj bivše američke vlade tokom mandata predsednika Džordža V. Buša, tvrdi Dafne Evijatar iz organizacije „Amnesti internešenal“. „Vlada SAD je stvorila ’ofšor-zatvor’ kako bi ciljano stavila van snage pravni sistem Sjedinjenih Američkih Država“, kaže Evijatar.

-pročitajte još: Psiholozi CIA – teoretičari mučenja

U jednom izveštaju „Amnesti internešenala“ o situaciji u Gvantanamu opsežno se kritikuju kršenja ljudskih prava. Između ostaloga, spominje se vremenski neograničeno zatvaranje ljudi bez podizanja optužnice, odnosno mučenje zarobljenika. O svemu tome nema javno dostupnih informacija, ali Evijatar se poziva na razna istraživanja, uključujući i ono Odbora za tajne službe Senata SAD u kojem se govori o brutalnom mučenju nekoliko desetina muškaraca u Gvantanamu.

Američka vojna baza Gvantanamo Bej na Kubi već više od 100 godina postoji kao mornarička baza. Tek u januaru 2002, samo nekoliko meseci nakon napada 11. septembra, baza je dobila zatvor za osobe koje se sumnjiče za terorizam. Otada je Gvantanamo dospeo na loš glas širom sveta.

Entoni Natal, koji pred sudom brani Abda al-Rahima, osumnjičenog da je terorista Al Kaide, otvoreno govori o svom razočaranju: „Odrekli smo se svega onoga što ovu zemlju čini slobodnom, zemljom u kojoj za sve važi isto pravo.“

Cenzura medija

Oni koji na licu mesta žele da se informišu o Gvantanamu moraju da savladaju nekoliko prepreka, a prva je obično – kubanski vazdušni prostor. Američki avioni koji jednom nedeljno stižu iz Vašingtona ne smeju da uđu u taj prostor i zato oni najpre zaobilaze Kubu s istočne strane, a onda se spuštaju direktno na aerodrom u vojnoj bazi.

Prvi utisci o zloglasnom kampu u zalivu Gvantanamo stiču se već iz vazduha. Tu je aerodrom, na istoku kampa je mornarička baza, a tu je i vojni sud, „Camp Justice“, odnosno zatvor.

Dozvolu da uđemo u Gvantanamo dobili smo kratkoročno i to nakon višenedeljne bezbednosne provere. Pre odlaska na Kubu morali smo da potpišemo „Grand Rules“, dokument na osnovu kojeg se definišu pravila ponašanja na terenu: novinari nemaju slobodu kretanja, a u Gvantanamu ne važi načelo slobode medija.

Zatvor nismo smeli da obiđemo ni spolja, a sve informacije iz njegove unutrašnjosti najstroža su tajna. To je ono što pre svega ljuti advokate zarobljenika. Nensi Holander se već sedam godina pred sudom bori za to da njen klijent Mohamedu Uld Slahi sme da objavi svoj „Dnevnik iz Gvantanama“.

Život u senci mučilišta

Kad se pomene Gvantanamo, verovatno se prvo pomisli na mučenja ili bodljikavu žicu. U stvarnosti, logor za zarobljenike, odnosno vojni sud, samo su manji deo kampa. Većim delom ta vojna baza izgleda kao neki američki gradić.

Tokom obilaska pokazuju nam novu srednju školi koja je koštala 65 miliona dolara i koja je nedavno otvorena. Opremljena je najmodernijom tehnikom i u njoj bi 220 dece različitih uzrasta trebalo da provede što je moguće normalnije detinjstvo – iako samo pet kilometara dalje navodni organizator atentata 9/11 još uvek čeka na početak suđenja. Direktor škole Emilio Garza kaže da se u okviru nastavnog programa ne bave logor za zarobljenike.

U vojnoj bazi se je i jedan supermarket, tu su stambeni kvartovi koji podsećaju na idilu američkih predgrađa, a tu je i jedini Mekdonalds na kubanskom tlu. Na talasima stanice Radio GTMO puštaju latinoameričku pop-muziku, a u prodavnici suvenira posetioci mogu da kupe majice na kojima piše „Rockin in Fidels Backyard“ – u Gvantanamo još uvek živi duh Fidela Kastra.

Analis Kandelarija je u vojničkoj uniformi i pred mikrofonom. Ona vodi jutarnji program. Zabava, muzika, tu i tamo pokoja ozbiljna tema poput samoubistva… Cilj emisije je pre svega „ojačati moral jedinica“, kaže Kandelarija.

Radio GTMO ne izveštava o ispitivanjima koja su u toku pred vojnim sudom, a ni o zatvoru u Gvantanamu, to jednostavno nije „deo kulture“ vojne baze, kaže voditeljka. I zaista, većina od oko 6.000 osoba koje žive u Gvantanamu uopšte nema pristup sudskim zgradama ili zatvoru. „Mi o tome ionako znamo samo ono što pročitamo u medijima“, kaže Kandelarija.

Planovi, planovi, planovi…

Danas, 11. januara 2022, obeležava se 20 godina od osnivanja zatvora u Gvantanamu. To je datum koji otvara pitanje kako je moguće da taj logor još uvek postoji, i to uprkos očiglednom kršenju ljudskih prava i načela pravne države? I to iako je „borba protiv terora“ okončana najkasnije nakon povlačenja vojnih snaga iz Avganistana, što je u stvari i bilo opravdanje za otvaranje tog zarobljeničkog logora.

Planovi o zatvaranju Gvantanama postojali su još pri kraju mandata predsednika Džordža V. Buša. Njegov naslednik Barak Obama u više navrata je obećavao da će ga zatvoriti, ali je onda izgubio većinu u Kongresu. Republikanci su nakon toga pokrenuli proceduru usvajanja zakona uz pomoć kojeg je trebalo „zabraniti bilo kojoj osobi koja je bila zarobljena u Gvantanamu da ikada više dođe u SAD, i to bilo kojim povodom“, kaže Nensi Holander. Na taj način je u stvari pravno onemogućeno prebacivanje zarobljenika na tlo SAD.

Od Trampa do Bajdena

Predsednik Donald Tramp napravio je zaokret u odnosu prema Gvantanamu i najavio da bi taj zatvor i ubuduće trebalo da funkcioniše. Sudeći po navodima iz Republikanske stranke, Gvantanamo i dalje „štiti SAD od terorističkih napada“, odnosno, kako smatraju, prebacivanje zarobljenika u SAD je – „previše opasno“. S druge strane, protivnici Gvantanama i dalje ukazuju da je već i samo postojanje logora „jedan od razloga za radikalizaciju mladih muslimana“.

Novi zaokret u politici prema Gvantanamu usledio je kada je za predsednika izabran Džozef Bajden. On je nakon stupanja na dužnost preko svoje portparolke poručio da tokom svog mandata želi da zatvori taj logor. Ali, kada je nedavno zasedao Odbor za tajne službe u američkom Senatu, a na dnevnom redu se našao Gvantanamo, na sednici nije bilo nijednog predstavnika Bajdenove vlade. To samo pokazuje šta su im prioriteti, kaže Nensi Holander i dodaje da vlada SAD do sada „nije uradila ništa konkretno po pitanju svojih obećanja“ oko Gvantanama.

Hapšenja bez dokaza

Bajdenova vlada trenutno ima očigledno mnogo veće probleme od Gvantanama. Infrastrukturni program njegove administracije je propao, a uoči predstojećih izbora za Kongres, sudeći bar prema istraživanjima javnog mnijenja, Demokratska stranka ima loš rejting.

Sasvim je otvoreno šta će u budućnosti biti sa Gvantanamom. Jedan deo zarobljenika bi, kako je i planirano, mogao da bude pušten na slobodu, a oni drugi bi mogli da budu vraćeni u zemlje porekla. Dafne Evijatar iz „Amnesti internešenala“ je optimista: „Kako se smanjuje broj zatočenika sve jasnije postaje koliko je to sve apsurdno.“

Ako se po strani ostave već dobro poznati moralni razlozi, jasno je da svaki zarobljenik u Gvantanamu američke poreske obveznike godišnje košta oko 13 miliona dolara. Manje bi koštalo da su oni u zatvorima u SAD, ali ni to nije rešenje, i to ne samo zbog pravnih prepreka, smatra Nensi Holander.

Ona zahteva hitno oslobađanje zarobljenika iz Gvantanama: „Jednostavno ne možemo da 20 godina držimo zarobljene ljude, a da protiv njih ne podignemo optužnicu, jer nema dovoljno dokaza – a da istovremeno tvrdimo da su ti ljudi ipak opasni.“

Na pitanje o budućnosti Gvantanama odavno nije moguće odgovoriti samo racionalnim argumentima. On je, kao i mnogo toga u SAD, postao igračka u rukama politike. A u njihovoj senci „večiti zarobljenici“ već 20 godina čekaju suđenje.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.