Već viđeno iz Sandžaka
22. jul 2018.
DW: Predsednik Bošnjačkog nacionalnog veća (BNV) u Srbiji, Sulejman Ugljanin, pozvao je kosovskog ministra spoljnih poslova Bedžeta Pacolija u Novi Pazar. Srpske vlasti su, očekivano, sprečile taj dolazak na šta je Ugljanin napao „srpski nacionalistički režim“. Kako Vam sve to zajedno izgleda?
Aida Ćorović: Kao bura u čaši vode. Prvo, Ugljanin poziva Pacolija u vrlo delikatnom trenutku kada po svemu vidimo da se razgovori Beograda i Prištine privode kraju. Ovlašćenja predsednika BNV nemaju nikakve veze sa pozivanjem ministara inostranih poslova bilo koje zemlje, a posebno Kosova. To je stari Ugljaninov manir – kada nije u vlasti, on je provocira.
Reakcija vlasti u Beogradu je međutim bila toliko pojačana da mi to liči na dogovor: vlast ima svoje dežurne troublemakere i, kada im zatreba da izigravaju političko čistunstvo i odbranu interesa zemlje, onda ti troublemakeri urade svoj domaći zadatak. Onda se podigne javno mnjenje, svi skoče, Vučić pusti svoje pulene da oštro odgovaraju. To je odvratni igrokaz, toliko puta već viđen i već dosadan.
Nemam dokaz, ali mi sve liči na to da se Priština i Beograd iza kulisa dogovaraju kako da nas što više truju i dižu nam pritisak, da deluje da su na rubu sukoba pa da im svi aplaudiramo kad potpišu ono što moraju da potpišu jer ih evropska administracija vuče za uši.
Sulejman Ugljanin je bio ministar u toj vlasti koju zove „srpskom nacionalističkom“.
Jeste, ali to nije samo njegov manir. To čine svi političari iz Sandžaka, ali i drugi: kad si na sinekurama vlasti, tu vlast slaviš jer ne grizeš ruku koja te hrani. Onog trena kada nisi deo političkog establišmenta i prestanu sinekure, postaješ najveći neprijatelj, pretiš da će Sandžak i Srbija goreti, kako je govorio jedan drugi političar i verski lider.
Može li da se kaže da je, osim standardnog Rasima Ljajića, sada Muamer Zukorlić u milosti naprednjačke vlasti od političara iz Sandžaka, a Ugljanin iz nekog razloga nije?
To je vidno. Zukorlić od 2000. pokušava da se dogovori sa svim predsednicima države i vlade, ali sada je uspeo jer mislim da su Zukorlić i Vučić našli mnogo zajedničkih interesovanja. Rasim Ljajić je tradicionalni ministar u svim vladama od 2000. godine, naučio je lekcije i ume da pliva – što bi neko nazvao ljigavštinom i poltronstvom svetske klase. Ali Zukorlić je trenutno ključni čovek Aleksandra Vučića u Sandžaku.
Ugljanin je sada kao neko neželjeno dete koje ima svoju igračku, to Bošnjacko nacionalno veće, i onda povremeno nezadovoljan pravi buku. Ali meni se čini da je on ipak u nekoj vrsti ljubavi sa vlastima u Beogradu, da ima ulogu lošeg dečka porodice onda kada to treba vlastima.
Spremaju se izbori za BNV. Kakve šanse ima Ugljanin, ko su protivkandidati?
Protivkandidati su mu uvek ova dvojica drugih. Ljajić ima fluktuentno biračko telo – to i nisu njegovi podržavaoci nego interesna grupa. Ugljanin oduvek ima stabilno biračko telo. On je za jedan broj sandžačkih Bošnjaka neprikosnoveni politički lider, nacionalista, još od početka devedesetih. Šta god da uradi, on će biti voljeni vođa.
Da li ima dovoljno ljudi u Sandžaku koji padaju na priču da je Beograd hegemon?
Nažalost većina pada na takvu priču jer žive u svojevrsnom getu. To je dvostruka getoizacija, sa jedne strane nametnuta od većine ili vlasti u Beogradu. Ali mnogo gora je samogetoizacija koja dolazi od samoproklamovanih lidera u Sandžaku koji stalno šire strah. Vrlo je zanimljivo pratiti njihov vokabular u Beogradu – usta su im puna demokratije i veza sa Beogradom. Ali sva trojica u Sandžaku imaju drugačiji vokabular, izrazito nacionalistički, sve do prelaza u negativnu euforiju prema Beogradu. Oni su ključno odgovorni za strah Bošnjaka u odnosu na srpske elite.
*Aida Ćorović, 1961, je aktivistkinja za ljudska prava rođena u Novom Pazaru. Tamo je 1997. osnovala nevladinu organizaciju „Urban in“. Dobitnica je nagrade „Osvajanje slobode“ koju dodeljuje Fonda „Maka Maršičević Tasić“. Od 2014. do 2016. je bila narodna poslanica ispred Demokratske stranke.