Ko bi mislio da je to moguće: Severna Koreja je spremna da se odrekne svog nuklearnog programa ako zauzvrat dobije sveobuhvatne bezbednosne garantije; pogled je uprt u budućnost i Pjongjang i Vašington hoće da temeljno preurede svoje odnose. Sada se zbog toga – s pravom – širi veliko olakšanje.
Jer, još pre nekoliko meseci je izgledalo da će ovaj konflikt eskalirati; posle međusobnog vređanja i Kimovih ciljanih provokacija, Tramp je pred Ujedinjenim nacijama otvoreno pretio da će uništiti Severnu Koreju. A sada se njih dvojica rukuju, puni optimizma, i nastoje da nađu mirno rešenje spora.
Tramp i Kim osvajaju poene
Tramp se tako predstavio – pre svega svojim građanima – kao veliki spoljnopolitički maher koji je konačno smirio jedan nerešiv konflikt. Tramp je proteklih nedelja porazbijao toliko diplomatskog porcelana da mu je za njegove birače bio potreban i neki spoljnopolitički uspeh. Sada bi to trebalo da bude mir sa Savernom Korejom, koji nisu uspeli da ostvare ni Demokrate Klinton i Obama, ni Republikanci Buš i Buš mlađi. Istovremeno bi, naravno, Republikanci svakog demokratskog predsednika kome bi to uspelo proglasili za izdajnika.
No, kao pobednik može da se oseća – Kim Džong Un. Za njega je dogovor postignut u Singapuru veliki uspeh. Najpre se bombama probio do pregovaračkog stola a tamo je sa predsednikom SAD razgovarao na ravnoj nozi. Njegov režim ne želi da završi kao Sadamov ili Gadafijev, pa zato on polaže na nuklearno zastrašivanje. Kim je vrlo rafinirano uspeo da obezbedi sebi podršku Kine i Rusije. I te dve sile-zaštitnice su na sastanku na vrhu u Singapuru sedele za stolom, samo su bile nevidljive – kao i Japan, koji neće da izgubi svoj uticaj u regionu preko SAD.
Prvi i najvažniji korak je učinjen, ali za uspostavljanje poverenja će biti potrebno vreme - a opasnosti se kriju u detaljima. To je pokazao i s mukom postignut sporazum sa Iranom, koji je Tramp poništio. No, kada na Korejskom poluostrvu srednjoročno zavlada mir, sve će se glasnije postavljati i pitanje kakve perspektive SAD uopšte žele da imaju u Aziji. SAD ne mogu mnogo toga da suprotstave budućoj supersili Kini, jer su međusobne ekonomske veze i zavisnosti Kine i njenih azijskih suseda suviše tesne za tako nešto. Ali, SAD i dalje sebe vide kao silu reda koja mora da pokaže Kini gde joj je mesto.
Oproštaj od sile reda
Tramp je na sastanku u Singapuru još jednom mogao da na velikoj pozornici istakne centralnu ulogu svetske sile SAD. Kada ratni brodovi SAD patroliraju morima, poruka je uvek ista: mi kontriramo Kini i stojimo uz naše partnere. Ali, sve je više sumnji u to da bi SAD - kao pre 65 godina u Korejskom ratu - poslale u borbu mlade vojnike da se na drugo strani sveta bore, pa i umiru, za demokratiju i slobodu. Svojom maksimom „Amerika na prvom mestu“, uvođenjem carina i raskidanjem mnogih ugovora, Tramp ni u Aziji nije stekao veliko poverenje. I tako je istorijski susret u Singapuru, i pored sve simbolike, označio početak kraja SAD kao svetskog policajca i pouzdane sile reda.