Veliki rat u Zagrebu: glad i siromaštvo
3. april 2014.Novinske tekstove od pre sto godina temeljno je pregledala arhivarka Mirjana Jurić iz Hrvatskog državnog arhiva, a sve kako bi za potrebe naučnog rada saznala kako se u glavnom gradu Hrvatske živelo za vreme Prvog svetskog rata. „S jedne strane, novine vrve vestima sa ratišta, veličanjem 'naših junaka' i pozivima za pomoć. S druge strane, tu su i vesti o krađama, skupoći, prosjačenju, gubitku nadzora nad decom i katastrofalnom socijalnom situacijom u Zagrebu“, priča Mirjana Jurić u razgovoru za Dojče vele. I sama zgrada Arhiva u kojoj razgovaramo puštena je u upotrebu uoči rata, 1913. Godine, kao Kraljevski zemaljski arhiv.
Rat je, prema rečima naše sagovornice, u Zagrebu izazvao potpunu blokadu, od privredne do saobraćajne. Gradom su, priča, šetali brojni vojnici koji su se dobrim delom odali skitnji. I ranije velik broj prosjaka-invalida, tokom ratnih godina dodatno je porastao. Policajaca je bilo malo jer je više od polovine njih završilo na ratištima. „Stanje je bilo loše u bezbednosnom smislu“, priča arhivarka Jurić iščitavajući požutele članke iz tadašnje štampe koji svedoče o enormnom broju lopova na ulicama i to svih uzrasta.
Beda i preterano „modiranje“
O siromaštvu je, kaže, moguće govoriti sa dve suprotstavljene pozicije. Oni koji su bili siromašni, u ratu su dosegli novo dno siromaštva. „Kada se gradska rasveta smanji za četvrtinu i ulice potamne, nastaje novi noćni život. Iz vlažnih i podzemnih stanova izlaze ljudi i žene, i bosonoga i odrpana deca noseći korpe. Uskoro se na Jelačićevom trgu stvara povorka koja postaje sve duža i duža. Tek je ponoć, a već je u redu 300 ljudi. I čekaće do šest ujutro“, reči su koje opisuju redovi u kojima se celu noć bdelo da bi se u centru grada dočekao kilogram krompira. Novine su tokom svih ratnih godina pune takvih članaka, objašnjava naša sagovornica, ali dodaje da se isto događa i sa člancima koji opisuju život „na visokoj nozi“:
„U našem gradu nisu nikada gospođe tjerale takav luksuz kao sada. Tko pogleda eleganciju dama koje šetaju na Zrinjevcu ili Ilicom, teško može pojmiti odakle volja kćerima, sestrama, zaručnicama i ženama naših vojnika koji su dnevno stalno u smrtnoj pogibelji da se tako kite. Stranci koji dolaze u Zagreb tvrde da nigdje nema tako deplasiranog i pretjeranoga luksuza u odijevanju.“
Uz sve to, Prvi svetski rat bio je period veoma važnog delovanja Katoličke crkve. „Istakla bih dva uspeha na karitativnom planu. Socijalno staranje dobilo je svoj zakonski okvir. Brojna zapuštena deca su udomljena u katoličkim porodicama. To je bila saradnja crkvene, školske, sudske, upravne vlasti i svih karitativnih društava. Do tada nije bilo takve institucionalizovane pomoći. Drugi uspeh Crkve jeste da su udareni temelji Karitasu kakvog danas poznajemo u Zagrebu“, kaže arhivarka Jurić. Dobrotvorni koncerti su se održavali svakodnevno. „To ne možete da poverujete. Bilo ih je u tolikoj meri da je došlo do iscrpljenosti građana, o čemu svedoče članci iz sredine 1916. godine.“
Zaposlene majke i zapuštena deca
To je vreme kada porodica doživljava traumu. Majke i udovice prisiljene su da potraže posao i rade, a decu su ostavljale kod kuće. Udovice su zauzimale radna mesta muževa u fabrikama. „Primera radi, žene poginulih konduktera i poštara pozivane su na njihova radna mesta“, priča arhivarka Jurić. Između ostalog, žene su održavale ulice i staze, bile su ložači na železnici, čistile su pruge od snega i istovarivale robu iz vagona. „U javnoj radionici su radile za vojnike. Šile su, štrikale čarape, kape i rukavice. Istovremeno, postojao je i stručni nadzor učiteljica nad njihovom decom.“
No nažalost, nisu sva deca bila zbrinuta i pod nadzorom, pa su upravo ona postala jedan od najvećih problema Zagreba u godinama Prvog svetskog rata. „Otac je otišao na ratište, majka je radila, a škole su, zbog nestašice uglja i štednje gasa, bile zatvarane. Čestu puta su pretvarane i u bolnice. Neka deca nisu imala ni obuću pa nisu mogla u školu“, navodi Jurić istovremeno citirajući članke koje opisuju da se „velik broj dece kliza, sanka, krade, prosjači, pije po kafanama i ide po ringišpilima, a imaju cipelice i trebalo bi da idu u školu“. Raspuštena i zapuštena zagrebačka deca su tako vređala prolaznike, bacala kamenje, razbijala izloge i posećivala kinematografe.
Borba za zapuštenička prava
Problem je, kaže naša sagovornica, eskalirao do te mere da je Zemaljska vlada, Odjel za bogoštovlje i nastavu (preteča današnjeg Ministarstva obrazovanja), 1916. godine organizovala Konferenciju za zaštitu mladih na kojoj je utvrđeno da je glavni problem zapuštene dece – alkohol i skitnja. Koliko su ta deca bila organizovana govori i podatak da su sama sebi, međusobno, uputila poziv za skupštinu, a protiv spomenute konferencije.
„Druže patniče, povodom učestalih anketa i tobožnjih konferencija protiv zapuštenosti djece, dakle protiv nas, krajnje je nužno da se čuje i naš glas. Pohrli druže ne žaleći truda ni troška na pouzdani sastanak na temelju članka 2. Zakona o pravu sastajanja koji će se održati 13. srpnja na Tuškancu na polju za nogomet. Ako si, druže, svjestan svojih svetih zapušteničkih prava, dođi na sastanak kako bi dignuo glas za svoja ugrožena prava.“
Arhivarka Jurić objašnjava da su od tog poziva ipak bila izuzeta deca mlađa od četiri godine, ali to ne znači da četvorogodišnjaci nisu hteli da se pojave na skupu, pa je tako zabeleženo i da je izvesni Jurica Pataček udaljen sa skupa zbog nedovoljnog broja godina.
Invalidi su, kaže Jurić, bili problem sličan zapuštenoj djeci. „Iz novinskih članaka uočljiv je afirmativan pristup. Sakupljao se novac, pisalo se da im se može pomoći da postanu privredno sposobni, reklamirane su knjige poput 'Kako pomažemo našim invalidima' autora dr Božidara Špišića, čiji je prihod od prodaje namenjen Ortopedskoj bolnici i Invalidskoj školi.“ Ipak, činjenica je da se, nakon rehabilitacije, niko nije preterano brinuo za njih, pa su tako često završavali na ulici i postajali prosjaci. „Već sada se mogu videti kako svakog dana prolaze čitave čete prosjaka, naročito invalida bez ruku i nogu“ – samo je jedan od opisa koji svedoči o tome da tadašnja država ipak nije uspela da se pobrine za stradale u ratu.
Krleža: Žene pate u šutnji
Arhivarka Jurić kao ilustraciju razorenosti porodice i teškog položaja žena u Prvom svetskom ratu izdvaja tekst „Kako stanuje sirotinja u Zagrebu“, velikog hrvatskog pisca Miroslava Krleže, tadašnjeg hroničara lista „Narodna zaštita“. Krleža tako opisuje zagrebački život u kuhinjama uz zadimljene štednjake i lavore sa prljavom vodom. U takvim kuhinjama i po šestoro dece spava u jednoj postelji, a razbijeni prozori oblepljeni su starim novinama, dok kokoške čeprkaju po prljavom podu. Ljudi su bledi, a deca škrofulozna, rahitična i kašlju.
„U takvim kuhinjama stanuju tisuće udovica, matera, žena, baka teta, priležnica i jadnica koje, kao kakve bolesne sjene, idu u prvo praskozorje u tvornice. Tako žive tisuće žena u 'bijelom gradu Zagrebu. I sve te švelje, i dvorkinje, i radnice, i kondukterke, sve te hiljade bijednica koje ne peku kruha jer nemaju brašna, nego jedu crne noklice. I salatu, dok je ima. A onda ništa. Sve te hiljade u kuhinjama, sobama pod krovom, pivnicama i barakama, sve te žene pate u jednoj užasnoj šutnji.“
Tako Krleža opisuje težak položaj žena koje su morale da prežive i othrane decu u uslovima s kakvim se nikada ranije nisu srele. Iako hrvatski istoričari i danas prebrojavaju žrtve Prvog svetskog rata, nažalost, malo koji će u njih ubrojati i te „matere, žene i bake“.
Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković