Veliki marš na sever
26. oktobar 2018.
Hiljade njih četiri dana su čekali na mostu koji povezuje pogranični grad Tekun Uman u Gvatemali sa Siudan Hidalgom u Meksiku. Uzalud su migranti iz Hondurasa, El Salvadora i Gvatemale čekali da Meksiko otvori granice.
I u nedelju su bile zatvorene – ali ljudi su odavno bili na drugoj strani, nastavljajući put ka američkom severu. Umesto da čekaju na dozvolu migracionih vlasti za ulazak u zemlju, više od 5.000 migranata se na improvizovanim drvenim splavovima od starih guma prebacilo na drugu obalu reke Suhijate.
Više od 1.000 ljudi, stisnuti jedni uz druge, sada stoji ispred velikog paviljona na centralnom trgu Siudada Hidalgoa na južnoj granici sa Meksikom. Muškarci, žene i deca poređani su u deset velikih redova.
Mirni marš na sever
Popodne je i jedna grupa već želi da pođe. Ali sve mora da ide po redu. „Onoga ko bude pravio probleme, sami ćemo predati graničnoj policiji“, kaže Havijer. „Želimo da svi zajedno nastavimo marš“. Ljudi mirno skreću na put. U pravcu severa.
Kao i većina ljudi u koloni, i Havijer dolazi iz Hondurasa. U toj centralno-američkoj zemlji za mnoge nema budućnosti. „Krenuli smo na put u potrazi za boljim životom“. A to im jedna od najsiromašnijih zemalja sa velikom stopom nasilja i kriminala ne može ponuditi. „Bio sam nadničar. Ponekad sam imao posao, ali većinom nisam. Zato sam odlučio da napustim Honduras.“
Beži sve više ljudi
To je bilo pre više od nedelju dana. U početku ih je bilo par stotina, a sada 5.000 ljudi maršira na sever. Svi imaju samo jedan cilj: SAD. Gvatemala ih je pustila da prođu, a po svemu sudeći ni meksičke vlasti im neće praviti probleme. Oni nastavljaju svoj marš, uprkos tome što američki predsednika besni. Zapretio je da će na granicu poslati vojsku, ukoliko se oni tamo pojave.
Tri reda iza Havijera, pešači Džozelin. Ni jedno ni drugo neće da kažu svoje prezime. Džozelin (28) je niska žena, ozbiljnog pogleda. Na put je povela i svoju 11-mesečnu bebu. „Zajedno pešačimo i pomažemo jedni drugima“, kaže ona i pokazuje na Havijera, koji nosi njenu ćerkicu. Džozelin se nada boljem životu u SAD. „Pobegla sam od nezaposlenosti i nasilja u Hondurasu. Jedna se preživljava čak i kad se ima neki posao.“
Uz policijsku pratnju
I dok se Džozelin sa svojom grupom polako kreće ka severu, većina ljudi već je stigla u meksički grad Tapahula. Smestili su se na centralnom trgu. Umorni ljudi, opružili su se na plastične cirade. Trg je prepun plastičnih čaša i flaša. Mirno je i opušteno – iako ti ljudi tu ne bi smeli da budu. Niko od njih nema vizu za Meksiko, ali meksička policija ih nije sprečila da promarširaju kroz zemlju. Policajci im se ljubazno smeškaju i puštaju ih da prođu.
Pre nekoliko dana bilo je sasvim drugačije. Na granici su meksičke snage bezbednosti upotrebile suzavac protiv migranata koji su danima stajali na uskom mostu između Gvatemale i Meksika. Postoje i glasine o ženama, muškarcima i deci kojima su vlasti, nakon više dana čekanja, otvorile granice i omogućile im legalan prolaz, mada je, kako mnogi kažu, davno trebalo da budu vraćeni u Honduras.
Strah od prisilnog povratka
Strah od prisilnog povratka je sveprisutan. Kada su narednog dana ljudi u maršu stigli u Uistlu, vlasti su im ponudile da se smeste na obodu tog malog grada.
Ali kasno uveče, većina njih, stisnuti jedni uz druge, pojavila se na glavnom gradskom trgu. Draže im je da stoje na kiši i sabijeni, nego da imaju osećaj da su zatvoreni u sportskom centru. Bez šansi i izloženi na milost i nemilost drugih, što je osećaj kojeg iz njihove domovine Hondurasa isuviše dobro poznaju.