Velika laž kancelarke Merkel?

„Merkelova samo što nije zatvorila granicu", poručuje list Velt u nedeljnom izdanju pozivajući se na istraživanje novinara Robina Aleksandera o kojem on piše u svojoj knjizi: „Izbeglička politika Angele Merkel – izveštaj iz centra moći". Knjiga će se u prodaji pojaviti 13. marta, a Velt je imao uvid u najvažnije delove teksta. Reč je o događajima u jeku izbegličke krize u jesen 2015. U septembru te godine kancelarka Angela Merkel je odlučila da hiljadama izbeglica koje su dolazile iz pravca Mađarske dozvoli ulazak u Nemačku. Granice su otvorene 4. septembra uz kancelarkino obrazloženje da je reč o vanrednom postupku zbog teške humanitarne situacije.

„I danas se mnogi pitaju: zašto je ostala pri toj odluci i narednih meseci? Izgledalo je da Angela Merkel nikada nije imala nameru da zatvori granicu. A sada se ispostavilo da je i te kako imala tu nameru; da je u okviru velike koalicije postignut dogovor da se izbeglice ne puste u Nemačku. A odgovarajuća policijska naredba je već bila napisana. (...) No, za razliku od onoga što se do sada mislilo, vodeći političari CDU/CSU i SPD su se u septembru 2015. dogovorili da vraćaju izbeglice sa austrijske granice".

Prema knjizi Aleksandera, „u subotu, 12. septembra, u 17:30 je održana telefonska konferencija u kojoj su učestvovali kancelarka Angela Merkel, šef kancelarskog ureda Peter Altmajer, ministar unutrašnjih poslova Tomas de Mezijer (svi CDU), šef CSU Horst Zehofer kao i tadašnji ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer (SPD) i šef SPD Zigmar Gabrijel. Na toj konferenciji nisu se dogovorili samo da narednog dana od 18 sati uvedu kontrole na granicama – već i da se izbeglice vraćaju sa granice".

„I prema naredbi koju je napisalo rukovodstvo federalne policije, pisalo je da sa granice treba vraćati migrante koji nemaju potrebne papire čak i u slučaju da je reč o potražiocima azila. Zbog toga su u noći na nedelju na granicu poslati policajci iz čitave Nemačke, i to autobusima, ali i helikopterima. A onda su, planirajući akciju, mnogi pripadnici policije izrazili sumnju da je sve to u skladu sa zakonom. Na to je ministar unutrašnjih poslova De Mezijer pozvao Angelu Merkel, a ona je od svojih ministara zatražila da zatvaranje granica ima pokriće pred sudom, kao i da ne bude slika akcija vojnika Bundesvera protiv izbeglica."

Pokriće nije osigurano. Bez garantija koje je tražila Merkelova, ni kancelarka ni ministar unutrašnjih poslova nisu bili spremni da narede zatvaranje granica. Naredba federalne policije je preformulisana tako da je „državljanima trećih zemalja koji nemaju boravišne dokumente a žele azil dopušten ulazak u zemlju". To je značilo: „Kontrolu je, doduše, trebalo sprovoditi, ali takvu da svako ko izgovori reč azil bude pušten u Nemačku, bez obzira da li je iz neke sigurne treće zemlje ili sigurne zemlje porekla."

I tako se ispostavilo da nije nedostajalo političke volje da se izbeglice vraćaju, već da je politička odluka o tome već bila doneta, ali da u odlučujućim trenucima nijedan od vodećih nemačkih političara nije bio spreman da preuzme odgovornost za tu odluku, zaključuje Velt.

I sada, godinu dana kasnije, kancelarka je posetila Egipat i Tunis kako bi ispitala mogućnosti da se u tim zemljama ured prihvatilišta za izbeglice kako one ne bi prelazile u Evropu. Drugim rečima, ili, kako je to formulisao Zidojče cajtung, „za nemačku vladu glavno pitanje glasi: kako smanjiti broj izbeglica."

„Posebno je", piše minhenski dnevnik, „kritična situacija u Libiji, odakle najviše izbeglica i prelazi u Evropu. Ta zemlja je, međutim, toliko nestabilna da je direktna poseta kancelarke tamo nemoguća. Zato se diplomatija u trenutku koncentriše na susedne zemlje Libije. Jer, i tamo ima mnogo problema koje treba rešavati. List se detaljnije pozabavio i poreklom izbeglica koje nastoje da se domognu Evrope preko Severne Afrike: „Većina izbeglica potiče iz Nigerije (21 odsto) i Eritreje (11 odsto). Druge važne zemlje porekla su Gambija, Gvineja i Obala Slonovače. No, poreklo više od petine izbeglica je nejasno."