U britanskom parlamentu u utorak (4.9.) je letelo perje. Boris Džonson je dobio nekoliko kašika one iste kaše koju je i sam nekada iz zadnjih klupa mutio Terezi Mej. Morao je da se raspravlja s protivnicima iz sopstvene stranke, sa onima čiji su argumenti i hladniji i inteligentniji.
Bio je to očigledan dokaz da njegova rečitost i njegov površni šarm nisu dorasli pravoj, ozbiljnoj političkoj raspravi. Maska Borisa Džonsona počela je da pada. Njegovi protivnici naneli su mu prvi veliki poraz, tako što su pripremili teren za zakon koji bi mogao da onemogući tvrdi Bregzit.
Simbolični gubitak većine
A onda ga je još zatekao i simbolični gubitak većine od samo jednog glasa. Dugogodišnji poslanik torijevaca Filip Li je tokom Džonsonovog govora u parlamentu ćutke ustao i prešao da sedne na novo mesto, među opozicionim liberalima. Jasnije se ne može pokazati prezir jednom premijeru i šefu stranke. Džonsona taj poslanik nije štedeo ni u svojoj pismenoj, oproštajnoj izjavi. Tu je govorio o lažima, o „mobingu“ i gubitku odgovornosti. Optužio je Džonsonovu vladu da svojom agresivnom Bregzit-strategijom potkopava demokratiju i jedinstvo Velike Britanije. Li je u stvari učinio ono čime je premijer pretio pobunjenicima iz redova torijevaca – sam se, dobrovoljno, isključio iz stranke.
Bio je to simboličan čin koji pokazuje koliko su klimave noge na kojima stoji Džonsonova vlada. Činjenica je da je danima poznato da postoji dvadesetak poslanika iz redova konzervativaca koji odbacuju kurs vlade. Ona naime punom brzinom kreće u tvrdi, neregulisani Bregzit kako bi zadovoljila potrebu za ideološkom čistoćom desničara među torijevcima i prekinula sve veze Velike Britanije s Evropskom unijom.
Velika prevara o Bregzitu
Izigravanja, nadigravanja i slobodne interpretacije pravila oduvek su bili deo politike. Ali te igrice ne smeju da zadru u temeljno shvatanje demokratije.
Boris Džonson, međutim, to shvata drugačije, on ruši sistem i spada u sortu onih novih, neodgovornih političara. Svejedno mu je da li će u Velsu biti uništena i poslednja radna mesta u industriji čelika ili da li će britanska auto-industrija zbog Bregita da propadne. Njegova vizija Velike Britanije je vizija kockara na finansijskom tržištu koji podržavaju tvrdi Bregzit: Veliku Britaniju s manje države, poreza i pravila. To je neka vrsta međunarodne, piratske države, oslobođene u što većoj meri od bilo kakvih saveza i međunarodnog suživota.
Uverljiva pretnja? Besmislica!
S tim ciljem pred očima Boris Džonson od jutra do mraka laže i svoje građane i svoj parlament. On tvrdi da su izgledi za sporazum s Unijom porasli. Istina je međutim da se u Briselu može čuti da se do sada uopšte nije ozbiljno pregovaralo. Džonson je rekao da ima nove predloge za irsku granicu. Ali u Dablinu kažu da on želi da smanji obaveze definisane „Sporazumom na Veliki petak“. Džonson takođe tvrdi da će EU da popusti samo ako on bude uverljivo zapretio tvrdim Bregzitom. To je potpuna besmislica, jer Evropska unija u međuvremenu ionako računa s tom mogućnošću i na ustupke na koje je Džonson želeo da je prisili očigledno ne može da pristane.
Čitava konstrukcija te navodne pregovaračke strategije utemeljena je, dakle, na laži. Interni izveštaji vlade tu pretpostavku potvrđuju. Britanci imaju premijera koji želi da ih prevari u najvažnijoj političkoj odluci poslednjih decenija. Premijera koji parlament šalje na prisilini odmor kako bi sprečio mogućnost otpora. Poslanici su mu naneli prvi poraz i žele da mu svežu ruke. Još se ne može reći da li će to na kraju da im pođe za rukom, jer premijer već razmišlja o tome kojim novim trikom može da spreči pomeranje datuma Bregzita.
Koliko su Džonsonovi protivnici pametni?
Sada su prevremeni izbori za premijera bez većine neizbežni. Biće to predizborna kampanja u kojoj Boris Džonson nesmetano može širom zemlje da koristi svoju sposobnost da manipuliše istinom. Pitanje je da li će Britanci da prihvate te njegove bajke. To zavisi i od toga da li će opozicija dobro da se formira i koliko će pametno da deluje kako bi najvećeg lažova o Bregzitu oterala s vlasti.