Vek i po Sueckog kanala
17. novembar 2019.
„Egipatska vlada objavljuje da je Suecki kanal podržavljen“. Tim jednostavnim rečima, predsednik Gamal Abdel Naser je u oktobru 1956. obznanio odluku koja je u Egiptu izazvala slavlje a u Evropi zaprepašćenost. Naser je dugo čekao na kredite SAD za gradnju Asuanske brane i stvaranje akumulacionog jezera. Ali, u Beloj kući su strahovali da bi Naser usred odmeravanja snaga u Hladnom ratu da sklizne u sovjetski tabor, pa predsednik Ajzenhauer nije hteo da dâ kredit.
Ogorčeni Naser se odlučio za finansiranje na drugi način, podržavljenjem Sueckog kanala. No, Kanal se nalazio u većinskom vlasništvu britansko-francuskog Sueckog društva. Naser jeste obećao primereno obeštećenje, ali dve evropske zemlje to nisu htele da prihvate. Kada su pregovori o tome propali, one su, uz podršku Izraela, krajem oktobra na području Sueckog kanala napale Egipat. SAD i SSSR su preko Ujedinjenih nacija naterali francuske, britanske i izraelske jedinice da se povuku – Bliski istok je trebalo da ostane područje uticaja velikih sila, ali ne i Evropljana.
Simbol napretka
Naser je pre svega hteo da namakne novac za svoj prestižni projekat – Asuansku branu, kaže politikolog Tomas Demelhuber sa Univerziteta Erlangen-Nirnberg. No, jasno je i da je, otkako je otvoren, Suecki kanal bio prestižni nacionalni objekat. „Otkako su ga pre više od 150 godina napravili egipatski graditelji, Suecki kanal je simbol egipatskog napretka. Ta ideja je i prilikom njegovog podržavljenja imala ulogu.
Naser je, međutim, u oktobru 1956. sam nagovestio da je to podržavljenje za njega bilo više od ekonomskog poteza. Za njega je preuzimanje kanala bilo u znaku arapskog nacionalizma, koji mu je bio vrlo važan. A arapski nacionalizam, kao je govorio, „proizašao je iz osećanja Arapa, iz srca Arapa. Oni hoće da žive dostojanstveno. I žele da budu nezavisni".
Gradilište između dva mora
Planovi da se između Sredozemnog i Crvenog mora prokopa kanal dugo su postojali, kaže Tomas Demelhuber: „Osmanlije su se još u 16. veku nosile tom mišlju. I francuski inženjeri koji su 1798. došli u Egipat sa Napoleonovom svitom, počeli su sa ispitivanjima i došli do zaključka da projekat ne može da se realizuje. Slično su to videli i Britanci, sve dok Ferdinand Leseps nije pokrenuo projekat."
Na gradnji su najpre bile angažovane hiljade evropskih radnika, ali bilo je potrebno još ljudi pa je egipatski vladar Mohamed Said 1861. godine prisilio na rad još 10.000 radnika iz Egipta. A godinu dana kasnije – još 18.000 radnika.
"Kodak-filmovi, viski, razglednice"
Vladara su mučile i demografske brige. Strahovao je da previše Evropljana može da od zone Kanala napravi isturenu tačku Evrope. Kanal je zaista u početku bio samo egipatski, ali je postao međunarodna zona. „Port Said je gotovo grad", zabeležila je francuska orijentalistkinja Narsis Beršer, koja je 1861/62.
Na Lesepsov poziv provela nekoliko meseci na tom području. „Ovde postoje 1023 Evropljana i 1578 Arapa. Ima restorana, kafea, krojača i kantina“. A u grad ne dolaze samo časni ljudi. Port Sad, napisao je jedan engleski putnik, „mesto je gde su zajednički azil našli gresi Istoka i Zapada".
Zato je tamo moglo da se kupi svašta: „Kodakovi filmovi, viski, razglednice i druge britanske pogodnosti". Kanal je postepeno postajao globalno čvorište.
"Više nije deo Afrike"
I zaista, Kanal je enormno promenio tadašnji Egipat. Tamošnji gradovi, pre svega Port Said, postali su dinamični trgovinski centri koji su priključili Egipat na globalnu trgovinsku mrežu. „Auto-put britanske imperije“, kako je kanal prozvan, veoma bitno je skratio trgovački put između Londona i Mumbaja, naime, sa 19.855 na 11.593 kilometra. To je dalo veliki podsticaj brodskom saobraćaju. Godine 1870, Kanalom je prošlo 486 brodova sa 26.768 putnika. Godine 1913. je već bilo 5085 brodova sa 234.320 putnika. „Moja zemlja više nije deo Afrike", rekao je egipatski vladar Ismael Paša povodom otvaranja Sueckog kanala 17. Novembra 1869, „napravio sam od nje deo Evrope".
Mera napretka
Od proširenja Sueckog kanala 2015, tuda prolazi još više brodova. Nakon što je egipatski predsednik Abdel Fatah Al Sisi dao znak za početak radova, iz Kanala je izbačeno više od 258 miliona kubnih metara peska. Kanal je proširen u dužini od gotovo 40 kilometara.
Gradnja paralelne trase od 35 kilometara, kao i proširenje i produbljenje na toj trasi, za Al Sisija su u osnovi bili isto što je za Nasera bila gradnja Asuanske brane – bio je to prestižan objekat koji je trebalo da svedoči o velikim sposobnostima vlade.
Time se transportni kapacitet Kanala udvostručio: umesto dotadašnjih 49, danas Kanalom može da prođe do 100 brodova. Ekonomski potencijal, međutim, još nije iscprljen. „U budžetskoj godini 2018/19. ostvaren je prihod od 5,9 milijardi dolara. To je mnogo. Ali, ni izdaleka ne odgovara prihodima koji su planirani kada je kapacitet povećan“. Tako je Kanal ostao prestižan projekat, i istovremeno podsećanje da Egipat još nije ostvario sve mogućnosti koje mu on pruža.