Vaskrsnuće srpskog parlamentarizma 

Pre neki dan prolazim Požeškom na Banovom Brdu i jedva se probijem pored štanda na kojem dele predizborne letke. Automatski okrenem glavu na drugu stranu – naprednjačka posla, pomislim – a onda primetim da se radi o dva štanda opozicije.

Možda su čuda zaista moguća – opozicione aktiviste godinama nisam primetio iza štandova. Viđao sam ih na demonstracijama. Na blokadama. Video sam kako ih mlate navijači i policija. Viđao sam ih kao predmet sadističkog pljuvanja u svim varijantama naprednjačkih medija, a ponekad su kao gosti u studiju N1 i NovaS imali priliku da zaista nešto kažu.

Ali štandovi su sve vreme bili masovna stvar naprednjačkih pešaka. Neke stvari su se u ovoj predizbornoj kampanji ipak promenile. Ili utisak vara?

Nova poza paramedijskog hora

Bilbordi nemaju tako monotonu poruku kao ranijih godina. Više šarenila. Poneki su vickasti – kao fundamentalno fotošopovano lice Ivice Dačiće, samoproglašenog novog premijera. Žal za mladost da ga mine. Potom Vučićevo lice, ne iz frižidera, već pored NIS-ove benzinske pumpe, na kojoj cenovnik goriva kao taksimetar pokazuju troškove rata.

Ili s jedne strane bilborda veliko MORAMO, a sa druge hamburger. Nije bilo za dvaput MORAMO. Tu su i medicinski stručnjaci kojima se sviđa vlast, profesori kojima se ne sviđa, bivši vaterpolista sa velikim vansportskim ambicijama. I poruka „Naš Ponoš“ sa miroljubivim generalovim licem – a to, naravno, zvuči kao „naš ponos“.

Primećujem da se informerovsko-hepijevsko-pinkovski bal vampira usporio i skoro da je odgođen na neodređeno. Desetak godina su ovi i slični mediji, podržani mrežom lokalnih medija pod naprednjačkom kontrolom,  služili kao mašinerija za obračun. Čini mi se da je ova predizborna kampanja protekla bez uobičajenih grandioznih udaraca ispod pojasa.

Bilo ih je, ali odsustvo paljbe iz svih oruđa je ušima naviklim na naprednjačke decibele zazvučalo skoro kao tišina. Gazda je odlučio da mu je potreban legitimitet na izborima, a ne samo vladavina strahom i mržnjom, te po njegovoj komandi paramedijski hor glumi neku vrstu normalnosti. Nije da predu, ali baš i ne škljocaju zapenjenim čeljustima.

Gazda ne mora da plaši ljude opozicionim ljudožderima, jer su ljudi uplašeni ratom. On računa da će ovaj put biti menadžer njihovog prirodnog straha, ne mora da ga sam generiše.

Glumatanje demokratije

Filozofija vladavine koji jedni zovu „iliberalna demokratija“, drugi „dirigovana demokratija“, a treći „hibridni režim“ uglavnom ne proizvodi ovakve prinudne pauze u radu ispiranja mozgova. Ko makar na prevaru izbori većinu, može da mrcvari političku manjinu svim državnim i paradržavnim instrumentima, kako bi obezbedio dugoročnu vladavinu. Naročito u predizborno vreme.

Zašto su onda naprednjački medijski huškači ovaj put oslobođeni obaveze blaćenja vodećih opozicionih figura i diskretno preusmereni na jalove izlive rusofilije u kasnim satima?

Dvadesetak predstavnika Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, koji će posetiti Srbiju za izborni vikend, nisu neke divizije koje bi impresionirale Vučića. Ali ukrajinska katastrofa dodatno je obuzdala otvorenu autokratsku matricu po kojoj Vučić vlada – u ideološkom trouglu između Putina, Orbana i Erdogana.

Vučić ne bi da previše zateže konopac prema Briselu, jer se to lukrativno uže dodatno istanjilo ruskom vojnom intervencijom u Ukrajini.

Ne znam da li je privremenim odustajanjem od ekscesivne prirode svoje propagandne mašine naprednjački vođa načinio grešku. Možda mu je to pametna taktika – povlačenje na rezervne položaje, ne bi li se neprijatelj namamio na čistinu. To će se pokazati već u nedelju naveče.

Neograničena količina Vučića

Ionako je Vučićeva sveprisutnost na svim televizijama neupitna – to barem kažu BIRODI i CRTA koji su ustanovili uobičajenu dominaciju Aleksandra Vučića na svim kanalima. Šefica Regulatornog tela za elektronske medije (REM) Olivera Zekić frontalno je napala ljude iz organizacije CRTA, navodeći gde i kada su prema njenom brojaču opozicioni kandidati bili privilegovani.

Ono što nju čini delom problema na čijem rešenju navodno radi jeste ono što prećutkuje  – apsolutna dominacija Vučića na Pinku i B92 i isto tako odlučno negativan odnos na tim televizijama prema opozicionim kandidatima.

Ali svi koji žive u Srbiji kao da osećaju fantomski svrab. Deset godina kondicioniranja najružnijim porukama – od odglumljenog samosažaljenja preko pasivne do čiste agresije, uz svakodnevnu porciju laži, vidljivih čak i golim okom – kao da su proizvele našu novu „normalnost“.  Pokazaće se da li je biračko telo odavno propagadno skuvana žaba, kojoj sada pomalo nedostaje polivanje vrelom vodom. 

Insceniranje „pristojnosti“ godine 2022. – na ulici i u medijima –  jedva da će izazvati masovno buđenje hipnotisanih. Jer predsednik je opet ubedljivo najprisutniji u virtuelnom i stvarnom svetu oko nas, makar se drugi kao kuriozitet ovaj put pojavljivali i u Vučićevoj medijskoj avliji. Ljude dodatno hipnotiše neizvesnost koju donosi ruski napad na Ukrajinu. Strah je oduvek bio Vučićev saveznik.

Ovo upodobljavanje medija sklonih vlasti može samo da olakša teret onima koji su ionako sve vreme otporni na hipnozu.

Pojava predsedničkog kandidata Ponoša na Pinku i to sa ratnim odlikovanjem koji mu je dodelio Milošević, samo će dodatno zbuniti Vučićevu ciljnu publiku. Ponoševo rukovanje sa naprednjačkim aktivistima na njihovim štandovima jeste događaj samo u zemlji u kojoj ne postoje politički konkurenti već neprijatelji.

Srbija je, uglavnom zaslugom primenjenog šešeljizma, zemlja odnegovanih neprijateljstava, ili – kako bi Đerđ Daloš rekao za Mađarsku – zemlja građanskog hladnog rata. 

Za Beograd…

Zbog privremene zabrane izliva netrpeljivosti prema drugom i drugačijem raste bizarnost obećanja. Goran Vesić, večni zamenik, obećava fantastičnih sedam mostova u Beogradu do 2030. Zvanični naprednjački kandidat za gradonačelničko mesto, Aleksandar Šapić, koji je, setimo se, isključio mogućnost da Vesić bude u njegovom timu, drži se skromnijih obećanja – među kojima su biciklističke staze i šetališta „najlepša u Evropi“. Naravno, to „najlepše“ smo negde već čuli.

Kandidat za gradonačelnika koalicije Ujedinjeni za pobedu Beograda, Vladeta Janković,  namerava da sprovede reviziju finansijskog poslovanja Grada Beograda. Dakle, postaviće čuveno srpsko pitanje: „Gde su pare, sinko?“

Pozivanje na solidarnost, na otpor stranim koncernima kakav je Rio tinto ili na borbu za zdrav vazduh, vodu i zemlju najjasnije se može uočiti kod koalicije MORAMO. Oni su okupili modernu, ekološku levicu, koja je u  Ćuti, Zelenoviću ili Biljani Stojković dobila i prepoznatljiva lica, a aktivisti pokreta „Ne davimo Beograd“ već godinama šalju jasnu poruku građanima prestonice. Za razliku od Dačićeve pseudolevice ili Tadićevog umerenog socijaldemokratskog koncepta, oni su prepoznatljivi i sveži. Ali pitanje je koliko je ovaj narativ atraktivan za konzervativnu Srbiju.

Gužva na desnici

Na predsedničkim izborima bi svi da love desno od centra – gde se po procenama nalaze dve trećine glasača. Zato je Ponoš hvalio Ratka Mladića i pokazivao Miloševićev orden – da ne bi kao oklevetani „NATO-general“ uplašio one na umerenoj desnici kao i one tvrđe, za koje je svaka pomisao o socijaldemokratizaciji društva već boljševička zavera.

Figuru političkog klovna desnice pokušava da preuzme omiljeni ekstremista aktuelne vlasti, Miša Vacić. On pod sloganom „srpski patriota“ izbacuje jednu za drugom parole koje bi, da on postane predsednik, Srbiju brzo dovele do sukoba sa okruženjem pa i sa celim svetom. On bi suspendovao Briselski sporazum, slao kući strane ambasadore, ponovo uveo vojni rok. Međutim, on baš i ne ume da odgovara na novinarska pitanja, naročito na ono – ko ga je angažovao da radi za Kancelariju za KiM.

Original u ovoj igri, Vojislav Šešelj, radije priča staru radikalsku priču – on hoće vojni i politički savez Srbije i Rusije. Sličnog mišljenja su i drugi osuđeni ratni zločinci koji učestvuju u predizbornoj kampanji.

Milica Đurđević Stamenkovski, ljupko lice srpske netrpeljivosti, smatra da su njeni Zavetnici garancija za sve desničarske utopije, od srpskog Kosova do pobede nad Severnoatlanskim paktom. Niko da se seti da je upita kako su silne pare sa računa Zavetnika završile kod frizera, ali to više niko ne pamti.

I Boško Obradović priča poznatu priču – srpska porodica, srpska privreda, srpske zemlje. Jedan od lidera koalicije NADA Miloš Jovanović de-es-esovski samouvereno kaže da je njegova politička opcija „jedina prava alternativa vlasti“ koja dolazi s desna. U ovoj gužvi su i Suverenisti koji ne vole nemački kapital i nemačko usisavanje medicinskog osoblja, a inače su za sintezu tradicionalnog i modernog.

Horsko klicanje Deda Mrazu

Od Nikole Selakovića, preko Ane Brnabić do nove prvakinje na naprednjačkoj listi Danice Grujičić i mnogih drugih, naprednjački aktivisti horski hvale – najvećeg sina naroda i narodnosti Srbije, Aleksandra Vučića. Idu po Srbiji i veličaju svog predsednika. A on?

On donosi poklone. U Boru obećava obnovu bolnice, da ljudi koji prosečno desetak godina ranije odu pod zemlju nego u ostatku Srbije, imaju gde da se leče kada ih kineski rudnik otruje. A predsednik ne da rudnike, neka vrište ekolozi koliko hoće.

I tako redom: obilaznica oko Kragujevca, dom zdravlja i sportska dvorana u Opovu i šta sve ne. Doduše, niko da ga upita, kada će, recimo, biti završeni sramotno betonirani trgovi u Leskovcu ili Bajinoj Bašti – radovi traju godinama kao da lokalni naprednjački graditelji podižu Keopsove piramide.

Kako god, pokazna vežba demokratije je donekle zahvatila i srpske medije i atmosferu na ulicama. Ne usuđujem se da prognoziram. Ali je sigurno jedno – Srbija od ponedeljka više neće imati parlament sačinjen samo od karikaturalnih glasova koje kontroliše jedan trbuhozborac. Jedno od najsramnijih poglavlja srpskog parlamentarizma odlazi u istoriju. Malo li je?

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.