Vaistinu Prvi maj

Prvog maja se dešavalo mnogo toga što nema veze sa jugoslovenskim mitom o prvomajskom uranku. U Njujorku je 1931. svečano otvoren Empajer stejt bilding. Airton Sena je 1994. u Imoli poginuo u bolidu – šampion Formule 1 kojeg su zbog fantastične vožnje po kiši zvali „kišni čovek“ umro je po suvom vremenu. Na Grahovcu je 1858. crnogorska vojska potukla osmansku. Jozef i Magda Gebels su se 1945. u Berlinu ubili cijanidom – otrovavši prethodno i svoje šestoro dece.

Prvog maja 1987. bio sam na Carskoj bašti, brežuljku u jednoj bosanskoj varošici – u dvorištu druga polivao sam pivom životinju na ražnju.

Prvomajski autobus u Lužanima pogodio je projektil Severnoantlanskog pakta, te 1999. je u napadu umrlo 46 civila. Evropska unija je 1. maja 2004. odjednom primila deset država, među kojima je bila i bivša najsevernija jugoslovenska republika Slovenija. Mocartova opera Figarova ženidba je 1786. premijerno izvedena u Beču.

Nemački emigrant

Jedan prvi maj će, međutim, trajno obeležiti planetu. Tog datuma 1886. je u Čikagu otpočeo štrajk koji su organizovali radnički sindikati. Sve o tome može se naći u istorijskim udžbenicima. Mene interesuje čovek koji je sa svojim drugovima te događaje platio glavom – Avgust Špis.

Rođen je 1855. u Nemačkoj, u Hesenu, otac mu je bio šumar. Pohađao je tehničku školu u Kaselu. Posle očeve smrti sa 17 godina odlazi trbuhom za kruhom u Sjedinjene Države, najpre u Njujork, potom u Čikago. Priključuje se radničkom pokretu, postaje urednik Radničkih novina koje su izlazile na nemačkom.

Sindikati se bore za osmočasovno radno vreme. Tadašnji radnici provode na poslu po 12 sati dnevno, šest dana nedeljno pod nemogućim uslovima. Bedno su plaćeni. Vlasnici fabrika su nepopustljivi, vlada je na njihovoj strani. Sindikati organizuju štrajk koji počinje prvog maja. Trećeg maja policija u Čikagu puca na štrajkače i ubija četiri radnika.

Sutradan, na protesnom skupu od više hiljada radnika, pojavilo se 180 policajaca koji su naredili masi da se raziđe. Jedan od govornika pred masom bio je Avgust Špis (njegovo ime u našim izvorima često amerikanizuju kao „Spajs“ iako je on u kratkoj autobiografiji engleskim čitaocima ostavio instrukciju kako da pročitaju nemačko prezime).

Neko iz sporedne ulice baca ručno napravljenu bombu na policajce. Nastaje haos. Policija nasumice puca. Na kraju su na Hejmarketu ostali mrtvi i teško povređeni. Bilans: sedam poginulih policajaca i neutvrđen broj mrtvih radnika. Suđenje koje je usledilo učinilo je od čikaških prvomajskih događaja planetarni simbol.

Pravosudno ubistvo

Američki sudovi su optužili radničke prvake, njih osam, za organizovanje bombaškog napada. Iako niko od svedoka nije mogao da ih dovede u vezu sa nasiljem, sudija i porota koja je pristrasno izabrana, unapred su videli u radničkim vođama opasne zaverenike. Postoje tumačenja da je bombaški napad bio povezan sa agentima provokatorima. Ali sudija je kao dokaze za krivicu optuženih uvažio i govore i tekstove objavljene u novinama koji pozivaju na radnički otpor. Dokazi su delom falsifikovani.

Za vreme suđenja, Nina van Zand, ćerka jedinica bogatog čikaškog hemičara koja je studirala na elitnom Vasarskom koledžu, udala se za Avgusta Špisa.

Petorica optuženih, među njima i Avgust Špis, osuđeni su na smrt vešanjem. Presuda je izvršena 11. novembra 1887. Avgustu Špisu pripisuju reči na stratištu: „Doći će dan kada će naše ćutanje biti snažnije od glasova koje danas gušite.“ Ove reči su uklesane u Spomenik hejmarketskim mučenicima koji je na grobu pogubljenih podignut 1893. Na sahranu je došlo 25.000 ljudi.

Protestovali su kasniji književni nobelovac Džordž Bernard Šo, pesnik aristokrata i anarhista Petar Kropotkin, irski književnik Oskar Vajld i mnogi drugi.

Novi guverner Ilinoisa Džon Piter Oltgeld je 1893. pomilovao preostale osuđenike, a za suđenje je rekao: „Ni jedan od optuženika nije mogao da se dovede u vezu sa slučajem. Porota je izabrana pristrasno.“

Mnogo kasnije Džon Kenedi je ovom čestitom čoveku odao priznanje za građansku hrabrost. Ali guverner nije ponovo izabran. Istorija je presudila sudiji i porotnicima, jer se celi proces u međuvremenu naziva „pravosudnim ubistvom“.

Medijski linč

Do danas nije utvrđeno ko je bacio bombu. Ali ona je učinila dve stvari – oslabila je američke sindikate i pretvorila prvi dan meseca maja u međunarodni simbol borbe radnika za svoja prava. Druga internacionala je to ozvaničila 1890.

Mediji čija imena danas izgovaramo sa određenim poštovanjem, pošto su u njima ponikle desetine dobitnika Pulicerove nagrade, odigrali su tada sramnu ulogu. Izveštavali su po šemi prijatelj-neprijatelj, a neprijatelj je uvek bio krivac za nasilje i haos, bez obzira na činjenice. Njujork tajms je objavljivao huškačke tekstove protiv radničkog pokreta. Tako su horski radili i drugi mediji.

Engleski socijalista i zet Karla Marksa, Eduard Eveling, rekao je ovako: „Ako ovi ljudi na kraju budu obešeni, to će učiniti Čikago tribjun.“ Nije na odmet imati to na umu, jer je 3. maj Svetski dan slobode medija.

Zbivanja u vezi sa masakrom na Hejmarketu imala su posledice i na celo američko društvo. Izvršene su čistke u institucijama i obrazovnom sistemu, svi levo orijentisani intelektualci, svejedno da li hrišćanski ili marksistički inspirisani, odstranjeni su iz službe. Policija je bez sudskog naloga upadala u radnička udruženja i privatne stanove, hapšenja i racije su trajali nedeljama.

Novine su jednoglasno optužile anarhističke agitatore za „pobunu“, uznemirena javnost je lako preuzela to tumačenje.

Čega se Čikago seća?

Najpre je 1889. u skladu sa tadašnjim duhom vremena podignuta trometarska statua policajca u blizini mesta na kojem se sve odigralo. To je značilo da su mrtvi policajci dobri momci, a da mrtvi radnici ne vrede mnogo. Statua je više puta premeštana. Levičarska radikalna grupa Meteorolog (Weatherman) je krajem šezdesetih čak dva puta srušila spomenik. Inače, ova grupa se nazvala po stihu jedne pesme Boba Dilana – „Ne treba ti meteorolog da znaš odakle vetar duva“ (You don’t need a weatherman to know which way the wind blows). Posle toga je spomenik premešten u predvorje policijske stanice.

Od 1992. je na mestu krvavog obračuna postavljena spomen-ploča. Na njoj je zapisano: „Decenija spora između radnika i industrije dostigla je vrhunac u sukobu koji je doveo do tragične smrti radnika i policajaca.“ Gradonačelnik, sindikati i policija u Čikagu su tek 2004. dogovorili da se podigne novi spomenik, sa kolima na kojima je govornik u bronzi. To je simbol štrajka ali i – slobode govora.

Srpski prvi maj

Onda se setim šta mi je pričao jedan mladić iz Srbije: „Potpisao sam ugovor kao komercijalista, a prekomandovali su me u magacin. Nisam nikada znao kada ću kući. Stigne kamion u subotu u osam naveče i onda ostaneš do ponoći, iako si došao ujutro u osam. Nikada ne znaš kada ćeš dobiti odmor. Na godišnji ideš kada ti šef kaže. Nema plaćanja prekovremenog. Kada sam jedne subote u deset naveče otišao kući – već sam skoro 14 sati bio u firmi – dali su mi otkaz. Radio sam za 300 evra mesečno.“

Svim ovakvim ljudima je takođe osvanuo prvomajski dan. Osvanuće i Uskrs. A njihov rad je ponižen i prezren i po opštehumanističkim i po hrišćanskim kriterijumima, ali i prema evropskim socijalnim standardima.

Naposletku, opet čitam ono što sam u ovom tekstu napisao o Americi s kraja 19. veka: Sindikati se bore za osmosatno radno vreme. Radnici rade po 12 sati, šest dana nedeljno pod nemogućim uslovima. Bedno su plaćeni. Vlasnici fabrika su nepopustljivi, vlada je na njihovoj strani.

Čudno, 135 godina je prošlo. A kao da je bilo juče.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.