Uvezeni sukob
22. mart 2018.
Poslednji napad izvršen je na jednu stambenu kuću u Ulmu. Nepoznate osobe bacile su dva molotovljeva koktela na zgradu u čijem dvorištu se nalazi džamija i koju koristi Islamska zajednica Mili Gorus (IGMG). Vatra je brzo ugašena tako da nije pričinjena veća materijalna šteta. Ipak, sumnja ostaje: da li se napad može pripisati kurdskim ekstremistima koji na taj način možda protestuju protiv invazije turske armije?
- pročitajte još: Šta hoće Erdogan?
Od početka invazije krajem januara učestali su i napadi na turske objekte u Nemačkoj, kako javne, tako i privatne. Policija je od početka ove godine registrovala 37 napada, a tokom cele prošle godine dogodilo se 13.
Napadi će se nastaviti
Portparolka Ministarstva unutrašnjih poslova Nemačke izjavila je da su u pitanju nepotpuni podaci i da zbog naknadnih prijava te brojke još mogu da rastu, ili možda da opadaju. „S obzirom na veliki broj ljudi koji žive ovde, a imaju veze s Turskom, Nemačka je već godinama ogledalo tursko-kurdskog sukoba“, ukazala je portparolka i dodala da je to sada posebno naglašeno „zbog aktuelnih događaja u i oko Afrina“.
Nasilje se poslednjih dana pojačalo. U mnogim nemačkim pokrajinama napadane su džamije i nemačko-turska udruženja. Počinioci su mahom nepoznati, a o motivima može samo da se spekuliše.
Takođe, mora se računati s tim da će napada biti još, kaže za DW Rolf Micenih, zamenik predsednika poslaničke grupe Socijaldemokrata (SPD) u Bundestagu zadužen za spoljnu politiku, odbranu i ljudska prava. „I u prošlosti je uvek bilo tako da se u Nemačkoj osete unutarturski sukobi. Očigledno je da je trenutna politička atmosfera upravo u tim zajednicama takva da će napetosti samo rasti.“
Spremni na nasilje
Ekstremistička Radnička partija Kurdistana (PKK) spremna je na nasilje. Prema informacijama nemačke Službe za zaštitu ustavnog poretka, PKK je „najsnažnija strana ekstremistička organizacija u Nemačkoj“, ona je spremna da mobiliše ljude i van krugova svojih pristalica. Njihove kadrovske strukture omogućavaju brzo sprovođenje strateških i taktičkih ciljeva, uključujući i mogućnost izvođenja militantnih oblika delovanja. „Za ideologiju PKK nasilje ostaje uvek jedna od opcija, bez obzira na to što je širom Evrope njihov prioritet organizovanje mirnih manifestacija.“
- pročitajte još: Afrin umire – Zapad ćuti
Pri tom se sada ukazuje i na jedan novi trend: savez Kurda i levičarskih ekstremista. Već tokom samita G20 u leto 2017. pristalice te dve grupe bile su zajedno na demonstracijama i protestnim akcijama. Internet-stranica fight4afrin govori jezikom koji je na Zapadu već poznat iz levičarskih krugova: „Dok turska država nastavlja da ubija, gubi se šansa za postizanje mirovnog rešenja. Evropska unija se, i pored povremenih kritika, čvrsto drži partnerstva sa Ankarom. Milioni evra svakodnevno se slivaju u Tursku. Rusija je popustila embargo i – uskovitlao se odvratni konglomerat: Erdogan, Putin, Tramp“.
„Vratiti rat u Evropu“
Dalje piše: „Kada je Islamska država napala Kobane, to je pokrenulo javnost. Za razliku do toga, intervencija Turske skoro da ne privlači pažnju. Pri tom se promenila samo maska neprijatelja, ranije su to bili fašisti Islamske države, a danas su Erdoganovi fašisti.“
Još radikalnije se izražava Apoistička incijativa mladih: „Evropske države morale bi da razumeju da mi nećemo sedeti skrštenih ruku i gledati kako se naš narod u Rojavi masakrira. Dosadašnje akcije nisu dovoljne. Vreme je da se rat vrati u Evropu.“
Staro pitanje, bez odgovora
Devedesetih godina počeli su protesti Kurda protiv politike tadašnje turske vlade protiv PKK i drugih grupa – blokade autoputeva, napadi na policiju, pa čak i samospaljivanja, kao na primjer za kurdsku Novu godinu 1994. Policija sada računa s tim da može doći do novog nasilja kurdskih aktivista.
- pročitajte još: Trijumf autokrata
Preminuli političar CDU Hajner Gajsler, zahtevao je zbog toga konkretna poboljšanja na licu mesta, u ovom slučaju u Turskoj. On je u tom smislu apelovao na Tursku da svojim kurdskim sugrađanima da neku vrstu autonomije. „Alternativa bi bila da se u Nemačkoj nastavi rat, koji Turska od Ataturka nije mogla da dobije“, sumira list „Cajt“ Gajslerove reči. Bilo je to 1994. Problem je dakle poznat, ali rešenja još nema.