Upomoć, u autu sam i urlam: Finaleee!
Hrvatska se upravo lansirala u finale. Tačno, finale. I ne znam šta mi se dogodilo, ali po prvi put u životu sedim u automobilu i po ulicama trubim zajedno sa čitavom kolonom zaluđenih fudbalom, sa hrvatskim zastavama, sa ljudima koji urlaju dok ne promuknu. Grad je dobro pripremljen za nas, sve je uređeno. Vrtimo se po određenim ulicama: Welcome in Germany! I love it so.
Hrvatska je u finalu. Kroz prozor urlam: Fiiiinaaaaaleeeee! – kao da nikad u životu nisam radila ništa drugo. Jedan mališan na semaforu takođe urla i skače naokolo s ogromnom hrvatskom zastavom. Tako to dakle izgleda, život na ulici. Zašto je to tako samo za vreme Svetskog prvenstva?
Pritom sam još donedavno zvučala sasvim drugačije: ma šta je sve to? Ta korumpirana Fifa! Sve je to čist ili prikriveni nacionalizam! Igrači koji zarađuju toliko novca koliko većina njihovih navijača nije nikad ni videla u životu. A ove godine je još i Rusija domaćin… Ma kome sve to treba?
Očigledno – meni. Jer sad sedim u koloni automobila koja kruži kroz Manhajm. I uglavnom se stoji. Policajci su dobro postavili prepreke – ali ljubazno mašu. Ja im odmahujem i zavidim svima koji su bili toliko pametni da se snabdeju odgovarajućom muzikom i da ukrase svoje automobile.
Volim da gledam Svetsko prvenstvo van kuće, sa što više stranaca. Da društvo bude što mešovitije. Ove godine sam većinu utakmica pratila u Manhajmu, jednom od najšarenijih gradova Nemačke. To je radnički grad sa međunarodnom kulturom u svakodnevnici. Tokom utakmice protiv Rusije, Rusi i Hrvati se međusobno zadirkuju – a pritom su svi Nemci. Pridružuje im se jedan par, ponašaju se kao znalci. Upravo su kupili kuću u Hrvatskoj. Smejem se i psujem: to je ta rasprodaja strancima! I uprkos tome, zajedno navijamo za njihovu drugu domovinu. Kasnije, kad je Hrvatska pobedila, žele da sa mnom popiju turu rakije. Kažem im da ima samo nemačkog Jegermajstera. Kažu, može i to.
Gledati utakmicu sa strancima je isto toliko katarzično kao što je valjda nekada izgledao karneval. U poluvremenu razmenjujemo punjače za mobilne telefone. Na svim kanalima šaljemo poruke prijateljima i rodbini u čitavom svetu. Hrvatska je odigrala žestoke produžetke. Na kraju su i gubitnici mogli sa terena da odu uzdignute glave. Nakon utakmice s Rusijom, samo sam sa strane posmatrala kolonu koja je slavila ulicama: svakakvi automobili – luksuzne limuzine i krntije. Mnogi sa hrvatskim, ruskim i nemačkim zastavama. Ipak nekako ide, mislim. Šteta što mnogi Nemci ne primećuju da živimo u vreme u kojem su moguće mnoge letnje bajke.
Naravno da sam u početku želela da budem iznad toga. Distanca je danas tako važna. Društvo je kolektivna uvreda, ali više nije kolektivno slavlje. Jedne noći, onda, tvit poznatog srpskog ekonomiste u Americi, Branka Milanovića: on misli da je Svetsko prvenstvo, uz svu tu korupciju, poslednji veliki globalni događaj. Da, mislim, tu može uvek da se nađe tema za razgovor sa susedima, prijateljima i strancima.
Razgovor za koji nemam volje jeste traženje krivice među članovima nemačke reprezentacije. Lotar Mateus se poklonio pred Putinom: šta je tu problem. Mesut Ozil koji ne poznaje osnove teorije demokratije. E da, to je najveći problem. Čak i nivo rasprava i brbljanja navodnih fudbalskih stručnjaka na višem je nivou od tog mlaćenja prazne slame. Pritom se Nemačkoj dogodilo ono što se ranije dogodilo brojnim svetskim prvacima: ispala je na početku takmičenja.
Svuda i svi hoće delić tog sporta. Hrvatska predsednica slavi sa ekipom u svlačionici i zato dobija i hvale i kritike, seksističke i komentare divljenja. I to bi sad sve mogla da analiziram, svu tu dvoličnost sveta. Ali mislim: ma pusti to. Jednostavno uživaj. I podeli taj užitak s milionima ljudi na svetu.
Dolazi autobus hrvatske ekipe sa sloganom: Small Country, Big Dreams. Ovo je bilo svetsko prvenstvo na kojem su se male zemlje kao što su Belgija i Hrvatska plasirale u četvrtfinale. David protiv Golijata. To je drevni mit koji je potreban svakom čoveku da bi preživeo. Hrvatska, država koja ima stanovnika kao Berlin, u finalu je Svetskog prvenstva 2018. Mnoge moje kolege pisci i novinari navijaju sa mnom, svi kao ludi tvituju od utakmice do utakmice. Ujutro čitam analize. Imam spreman odgovor na pitanje šta je to ofsajd – jer mnogi muškarci još uvek misle da je to konačan test za neku ženu koja želi da komentariše fudbal.
Nakon pobede, na hiljade puta podeljen je tvit o Modriću. Kako je kao dečak izgubio dedu u ratu. Kako je kao izbeglica došao u Zadar. Kako je bio previše stidljiv. I kako je postao Luka Modrić, duša ekipe koja je dospela u finale. Nakon svake igre mnoštvo stranaca mi čestita na tviteru, stare kolege iz studentskih dana iz čitavog sveta čije brojeve više i nemam u mom adresaru. Moram da bude ironična: šta sam ja za to uradila? Ali ipak odgovaram: Thank you, you were great too! Big hug!
Uvek sam bila za autsajdere. Svetsko prvenstvo nije samo takmičenje nacija. To je i turnir snova: svetska slava za male zemlje. Borbeni duh važniji od novca. Među internacionalnim klubovima pobeđuju obično najbogatiji. Igrači mogu da se kupe. Ovoga puta pobeđuje ekipa jedne zemlje koja nema ni stadion na kojem bi mogla da bude održavana takva utakmica. O treneru jedva je neko nešto čuo. Velike zvezde kao što su Mesi i Ronaldo su pale. I odjednom sam ponosna – pritom uvek kažem da za zemlju u kojoj ste rođeni ne možete ništa. Slušam sve glasove kritike sa kojima se inače uvek slažem: pozornica nacionalizma, platforma za ekstremnu desnicu... Slušam ih, ali ih ne čujem.
Ne možete uništiti na svetu baš sve što ima više značenja. Čitam intervjue sa trenerom Zlatkom Dalićem. On se obračunava sa svojim zemljacima koji nisu verovali u seriju pobeda njegove ekipe. Podseća na to šta znači boriti se, verovati u sebe. To je slavljenje društva koje se meri po učinku. Zar ne bi trebalo najkasnije sada da izletim i kažem: ja sam za socijalno, solidarno društvo?
Umesto toga, odlazim na tviter-nalog Ivana Rakitića i dižem ga u nebesa jer svoje tvitove bez greške objavljuje na tri jezika. I zato što slavi svoje bratstvo s Modrićem dok drugi od njih stvaraju rivale. Bratstvo – Fraternité – tako razmišljam i opet se pomalo osećam kao intelektualka.
Da, Hrvatska će u nedelju igrati u finalu protiv Francuske. Biće znoja i plača. Ovako ili onako – biće grljenja. A Zlatko Dalić, sasvim u skladu sa svojim zlatnim imenom, pre toga će reći: Uživajte! Uživajte momci u svojoj igri. To i ja radim. Vive la Irrationalité.