Udbini kosturi iz ormara

Samo dva dana pre ulaska Hrvatske u Evropsku uniju, parlamentarna većina u Hrvatskoj je zakonskim izmenama onemogućila primenu evropskog naloga za hapšenje na slučajeve zločina počinjenih pre avgusta 2002. godine. Time je onemogućeno i izručenje Josipa Perkovića, nekadašnjeg visokorangiranog zvaničnika jugoslovenske Službe državne bezbednosti, u narodu poznate kao Udba, komunističke tajne policije koja je bila strah i trepet hrvatske emigracije i takozvanih unutrašnjih neprijatelja Jugoslavije. Ta zloglasna organizacija, organizovala je niz ubistava hrvatskih emigranata širom sveta pa tako i ono u Gornjoj Bavarskoj kada je u julu 1983. godine ubijen odbegli preduzetnik Stjepan Đureković. Nemačko pravosuđe je za Perkovićem raspisalo međunarodnu poternicu još 2009. godine, ali on i dalje nesmetano živi u Zagrebu.

Na oštro negodovanje opozicije, ali i hrvatske javnosti, vladajuće socijaldemokrate (SDP) su taj potez pravdale zaštitom učesnika Domovinskog rata koji bi, navodno, bili proganjani „na osnovu univerzalne jurisdikcije“. Premijer Zoran Milanović je u oštrom obračunu sa opozicijom ponudio izlaz u obliku ustavnih promena kojima bi se ukinulo zastarevanje za politički motivisana ubojstva, ali, u stvari, osiguralo da tajne koje kriju nekadašnji udbaši nikada ne napuste hrvatske sudnice i teritoriju.

Žrtva ugrozila karijeru predsednika Jugoslavije

Ko je zapravo bio Đureković, i zbog čega je bio opasan? Novinar-istraživač Željko Peratović u razgovoru za Dojče vele kaže da je on pre svega bio opasnost za karijeru političara Mike Špiljka, tadašnjeg kandidata za predsednika Jugoslavije. Bilo je to vreme rotirajućeg predsedavanja u SFRJ, kada je svaka republika davala predsednika na mandat. Krajem 1983. godine bio je red na Špiljka. Istovremeno, istraživala korupcionaška afera u Industriji nafte (INA) u koju je manjim delom, priča naš sagovornik, bio uključen i Đureković, ali većim delom sin Mike Špiljka – Vanja. „Đureković je trebalo da svedoči u tom postupku. Mika Špiljak se uplašio da će mu karijera na taj način, zbog sina umešanog u najveći jugoslavenski korupcionaški skandal, biti završena. Naredba za Đurekovićevo ubojstvo izdata je van protokola“, priča Peratović i dodaje da se, prema svim dosadašnjim svedočenjima bivših radnika Udbe, a među njima i Ivana Lasića koga takođe potražuje Nemačka, Đureković u Udbinim dosijeima nije vodio kao terorista. „On nije bio ni klasičan politički disident ili emigrant. Nakon njegovog ubistva Špiljak je postao predsednik Jugoslavije, a Zdravko Mustač, koji je bio šef hrvatske Udbe, postao je šef savezne, dok je Josip Perković postao šef republičke Udbe.“

Istoričar dr Ivo Banac, nekadašnji emigrant u Sjedinjenim Državama, za DW tvrdi da nema hrvatskog građanina starijeg od 30 godina, a da ne zna šta je bila Udba, kako je funkcionisala i šta je bila svrha te političke policije. „Prosečno obaveštena publika ne može da zna sve detalje. Udba je bila ključna ustanova u komunističkom totalitarnom sistemu. Bila je to partija koja je nadgledala partiju“, objašnjava Banac dodajući da je ona kontrolisala društvo putem medija, svih javnih kanala i široke mreže obaveštajaca.

Perković, čuvar Tuđmanovih i Šuškovih tajni?

Slučaj Perković je, naizgled, vrlo jednostavan, pa je zato čudno što hrvatske vlasti čine sve kako bi sprečile izručenje obaveštajca za kojim je izdat evropski nalog za hapšenje. Sporni zakon je, uz Perkovića, zaštitio i nekoliko silovatelja i pedofila čije izručenje traži Slovenija. Poternice su izdale i Austrija i Italija. „Koliko god da nas iz Vlade uveravaju da nije tako, jasno je da je taj zakon donesen zbog Perkovića i da su zbog njega sprečena izručenja drugih 'klasičnih' kriminalaca koji u Hrvatskoj sada imaju sigurno utočište“, smatra novinar Peratović i demantuje navode iz vlade prema kojima Perković ionako ne bi mogao da bude izručen Nemačkoj jer je slučaj zastareo. „Nedavno je jedan muškarac iz Zadra bio optužen za provale u zlatare u Nemačkoj. U Hrvatskoj bi taj slučaj bio zastareo, ali je izručen Nemačkoj, jer u toj zemlji nije zastareo.“

Sve su glasnija i nagađanja da bi Perković mogao da izdati tajne koje ga povezuju i sa prvim hrvatskim predsednikom Franjom Tuđmanom i ratnim ministrom obrane Gojkom Šuškom, čiji je Perković bio pomoćnik. Bilo je to vreme u kojem je Perković organizovao i vodio tajnu službu nove hrvatske države.

I naš sagovornik Peratović podseća da je Perković preko jednog dnevnog lista stavio do znanja koliko zna o mnogim važnim ljudima u Hrvatskoj. „O onima koji su učestvovali u uvozu oružja i naprosto se obogatili, a sada su tajkuni ili još imaju bitan politički uticaj.“ Uz to, upozorava taj istraživački novinar, neki ljudi iz vrha vladajućeg SDP-a bili su u to vrijeme saradnici Špiljka ili su bili na neki način s njim povezani. „Postoji i uticaj predsednika Ive Josipovića i ministarke spoljnih poslova Vesne Pusić koji nisu otvoreno zaštitili Perkovića, ali se zna da su mu skloni. Uostalom, predsednik zapošljava Perkovićevog sina na mestu savetnika za nacionalnu bezbednost“, tvrdi Peratović. On kaže da su oni uticali na premijera Milanovića koji se upustio u avanturu promene zakona. U tome su ga, smatra, ohrabrili i neki međunarodni krugovi neskloni Lisabonskom ugovoru. Pri tom navodi Veliku Britaniju, dok za Milanovića kaže da želi da „dokaže da su u Evropi svi jednaki i da testira Evropsku komisiju“.

Nevidljive niti i anestezirana javnost

„Ne mogu da znam što je ispod žita, ali mogu da naslutim. Ovo što se dogodilo nije racionalno“, kaže istoričar Banac. On zaključuje da postoji mreža koja još uvek operiše i, kako kaže, brani interese starih drugova koji su još uvek prisutni. „Ako nisu politički aktivni, onda bar ne žele da se o njihovoj prošlosti razgovara, ni pred sudom, ni na koji drugi način. Reč je o nevidljivim nitima. Vreme je da se toga rešimo“, smatra taj istoričar koji nade polaže u „pritisak sa zapada“ zbog kojeg se ipak događaju mali pomaci. Dokaz za to Banac vidi i u 23. avgustu, danu u kojem će se prvi put, kao rezultat akcije unutar jednog vladinog odbora, komemorisati žrtve komunističkog i ustaško-fašističkog režima; u Jadovnu i na Jazovki. „To je mali korak koji osveštava naš narod da su komunizam i fašizam jednaka zla. Ne može se o jednom govoriti kao o relativno pozitivnom, a o drugom kao sasvim negativnom sistemu. Međusobne veze i opiranje demokratskom poretku čine ih dvema stranama istog načina razmišljanja“, kaže dr Banac.

Deo građana, kaže novinar Peratović, ne razume o čemu je zapravo reč, jer se radi o novoj vrsti slučajeva koji nisu direktno vezani za Domovinski rat, poput nekadašnjih zahteva za izručenjem ratnih generala Međunarodnom sudu u Hagu. „Perković je do sada bio u zavetrini, daleko od očiju javnosti. Vlast mu je napravila medveđu uslugu jer je sve više ljudi upoznato s tim mračnim delom hrvatske prošlosti, ali i s tim da je Hrvatska postala neautentična u evropskim odnosima kao najmlađa članica EU.“ Peratović tvrdi da samo članovi vladajuće stranke podržavaju navodno suverenistički potez Milanovićeve vlade, ali da je većina građana Hrvatske za izručenje jer ne vidi razlog protiv ili opasnost po nacionalne interese. „Osim toga, Perković neće biti ni pitan na nemačkom sudu o događajima iz Domovinskog rata. Sudiće mu se isključivo za Đurekovićevo ubojstvo, pa ne postoji način da ugrozi nacionalnu bezbednost. Hrvatska je procesuirala i premijera, koji je daleko bitnija osoba, pa nacionalna bezbednost nije ugrožena“, zaključuje Peratović uz nadu da će pod pritiskom javnosti i Evropske komisije taj zakon biti povučen. On ne sumnja da je ceo slučaj ostavio negativne posledice po ugled SDP-a i aktuelne vlade.

Hrvatska javnost se, prema Bancu, uspavljuje. „S njom se manipuliše i govori joj se da bavljenje prošlošću nije u redu u trenutku krize i otvorenih društvenih problema. Tako se šalje negativna poruka i sprečava suočavanje s prošlošću, što može da bude ključ za rešavanje aktuelnih pitanja.“ I banac, poput Peratovića, naglašava važnost pritiska zapadnih zemalja koje bi tako mogle, slobodno rečeno, da postanu katalizator obračuna s kosturima u ormaru hrvatske prošlosti.

Autor: Siniša Bogdanić, Zagreb
Odgovorni urednik: Ivan Đerković