U romskoj muzici zvuči Evropa

DW: Maestro Sahiti, postoji li nešto poput lajtmotiva Vašeg života?

Rikardo M. Sahiti: Kao dete nisam znao šta me očekuje u životu, ali me je uvek zanimala klasična muzika. Imali smo mali radio i stalno smo slušali klasičnu muziku. Tu sam bio kao u drugom svetu. Stao bih pred ogledalo i počeo bih da dirigujem. A moje sestre i roditelji bi govorili: Šta je s njim? Nisam znao šta to znači, šta me čeka. Ali to mi je oduvek bilo u srcu.

Postoji li delo ili kompozitor koji su vas posebno inspirisali?

Da, veoma cenim Betovena kao uzor i za mene i za svet. Njegova Peta simfonija, Četvrta, Sedma… U Sedmoj simfoniji postoje romski motivi u četvrtom stavu, u finalu. Moram istaći snimak Karlosa Klajbera, način na koji on izražava ideju tih dela s mnogo emocije, strasti i sjaja. A onda bi tu bila naravno i romantika – Dvoržak, Osma ili Deveta simfonija. I muzika Franca Lista, Mađarska rapsodija broj 2 u kojoj se nalazi deonica „a la Zingarese“ u stilu romske muzike.

-pročitajte još: Romi – klasičnom muzikom do boljeg života

Šta je onda za Vas romska muzika? Ili, šta je „a la Zingarese“? Šta to izražava za Vas?

Ranije možda to nisam znao, ali danas, posle 20 godina iskustva sa Filharmoničarima Roma i Sintija, mogu da kažem: to je muzika koju su najpre svirali Romi u različitim evropskim zemljama, kao što je Mađarska. Takozvana narodna muzika bila je na više načina romska muzika.

Tako kako su Bartok i Kodaj beležili navodno mađarsku narodnu muziku koja je zapravo bila romska?

Tako je. Kodaj je ispričao kako je kao mladić često putovao vozom između Galante (grad koji je danas u zapadnoj Slovačkoj) i Beča. Tom prilikom je stalno slušao romske pesme. Njih je orkestrirao pod naslovom „Igre iz Galante“ i poklonio ih jednom mađarskom orkestru. Ili poslušajte Bramsa, njegove „Mađarske igre“. Mi smo broj 4 u fis-molu izveli na Remerplacu u Frankfurtu na Majni, povodom šest stotina godina od dokumentovanog spominjanja Roma u gradu. Neki kažu da su to mađarske igre. Naravno, to su i mađarske igre, ali u njima, u četvrtoj, petoj, šestoj jeste romska muzika.

Isto važi i za Rumuniju. Na rumunsku narodnu muziku romska muzika je izvršila veliki uticaj. Tu tradicionalnu muziku je takođe čuo i Đorđe Enesku, bio je zainteresovan za nju, on ju je kompozitorski uveo u svoju Prvu rapsodiju. To važi i za druge kompozitore. U 19. veku su Beč, Budimpešta i Prag bili možda najvažniji gradovi za romantičnu muziku, a na njih su uticali romski muzičari kao što je bio Janoš Bihari. On je bio veliki muzičar, imao je orkestar sa violinom, violom, kontrabasom, klarinetom, cimbalom.

To je sasvim tipičan orkestar za tadašnju zabavnu muziku…

Tako je. Postoji istorijski trenutak u Beču, na Svetskom kongresu, gde je svirao. Betoven ga je slušao.

Za razliku od njega, Vi imate celi simfonijski orkestar. Šta je posebno u njemu?

U mom orkestru su svi muzičari profesionalno obrazovani. Romi su, ali su svirali u međunarodnim profesionalnim orkestrima. U Bečkoj operi, na primer, ili solo-čelista u lajpciškom radio-televizijskom orkestru, koncertmajstor u Goti. Mnogi su iz Mađarske, zahvaljujući tradiciji sa Kodajem i Bartokom. Ima dosta Roma koji su diplomirali na Akademiji Franc List u Budimpešti. Ti muzičari su kao naši muzički potomci koji prenose dalje tu muziku – u isto vreme i ozbiljna muzika i narodna muzika dede ili pradede i oca.

Šta to znači kada neko s romskom tradicijom postane profesionalni klasični muzičar? Kakav je to duh, šta to donosi u radnoj atmosferi orkestra?

Na probama se mnogo diskutuje. Neko, recimo, kaže: „List je to tako zapisao“. Onda drugi odgovori: „To nije pravi tempo, kako je tu označeno“. Mnogi od njih potiču iz porodica u kojima se vekovima sviralo u malim orkestrima. Određeni način sviranja i tempo su se prenosili s kolena na koleno. Onda dođem ja, dirigent, sa obrazovanjem, sa fakultetom i iskustvom, i ekspertizom različitih profesora. Različite tradicije i klasičan način se susreću. I onda se diskutuje! I kada sviramo Đorđa Eneskua, Rom iz Rumunije kaže: „To je naša muzika!‘“ I kada sviramo neki drugi tempo, onda kažu: „Ne, ne, to sviramo kao klasiku, ne, ne!“ I tako to ide tamo-ovamo. Na kraju nastane interpretacija, koja ne mora da bude baš takva kakvu sam zamislio na početku. Na kraju se uvek pojavi još jedna dimenzija.

Ovaj orkestar, ova muzika – to su ambasadori. Oni pokazuju šta nas vekovima spaja. Nasleđe je muzika, muzika romskog naroda čiji je zavičaj u mnogim evropskim zemljama. Oni govore jezik tih zemalja, preuzeli su njihovu tradiciju, kulturu, religiju, ali imaju i sopstvenu muzičku snagu i energiju. I kada se uključe u ovaj projekat, onda je cela Evropa, cela kultura Evrope tu! I tada 70 muzičara tog orkestra počnu da sviraju – kao jedan solista. A ja sam samo onaj koji govori: „Pokažite, pokažite to što biste još hteli!“

Ostavljate li prostora za improvizaciju?

Mislim da je retko da imate toliko spontanih, emocionalnih muzičara u nekom orkestru, koji odmah mogu da pređu sa klasike na romsku muziku i improvizaciju. To je poklon, poklon za muziku.

Vaš orkestar je prvi takve vrste?

Ovakav orkestar Sintija i Roma postoji prvi put u ovom veku, u 21. veku.

Kakva je politička poruka orkestra mimo muzike?

Mnogo naroda živi na planeti Zemlji. Svi smo ljudi. O Romima, koji preko 600 godina žive u Evropi, mediji retko donose pozitivne vesti. Najčešće kada izbije neki skandal ili neke tužne stvari. I o povezanosti koju Romi preko muzike imaju sa svim drugim narodima retko se izveštava. Sada ovaj orkestar pokušava da pošalje poruku: Ljudi, to je naša, romska muzika, ali ta muzika je povezana sa Evropom! Sa francuskom muzikom – Žorž Bize i „Karmen“, Ravel ili Debisi su pronašli inspiraciju u romskim muzičarima.

Mi smo povezani i sa ruskom muzikom. Sergej Rahmanjinov je bio zaljubljen u jednu Romkinju. Zahvaljujući njoj bio je u romskim porodicama, čuo je kako pevaju. Melodije koje nikada do tada nije čuo. Onda je otišao kući i komponovao svoju prvu simfoniju, a ona je naprosto imala romsku muziku u sebi. Potom je komponovao i jednu operu, „Aleko“. To je priča o čoveku koji zbog jedne Romkinje kaže da više ne želi da bude vojnik, već hoće samo da bude sa njom. To je strast, emocija!

Sve su to delovi jedne priče, koja povezuje ovaj orkestar. Hoćemo da pokažemo da smo evropski građani, da nam treba jednakost šansi kao svakom čoveku na ovom svetu, ni manje ni više. Da možemo ovde da živimo normalno. Sa orkestrom želimo i da ponovo otkrijemo muzička dela koja su zaboravljena, kao što su Biharijeva. Želimo da takvim delima dopunimo naš repertoar!

Kako mislite da učvrstite tu evropsku misao svog orkestra?

U mnogim evropskim državama postoje nacionalni, regionalni i gradski orkestri. Evropska unija bi mogla da kaže: Filharmoničari Roma i Sintija zalažu se za evropsko nasleđe, za zajedničku evropsku kulturu. Pošto se u toj muzici mnogi ljudi osećaju kao kod kuće, Francuzi, Nemci, Italijani, Mađari, Rumuni, Španci, Holanđani i Austrijanci. Potrebna mi je podrška Evropske unije kako bi projektni orkestar postao stalni orkestar. Na početku sam – a sa evropskom podrškom doživećete još mnogo simfonijske muzike, muzike za igru. Svet ćemo hraniti muzikom, to je snaga ovog orkestra.

Šta mislite o pojmu „ciganska muzika“?

Kompozitori su nazivali svoja muzička dela onako kako je tada bilo uobičajeno. Ali ja ću uvek reći da je to romska muzika. Tako se ona zove na mom jeziku. Reč Ciganin ne postoji na našem jeziku. Rođen sam u Srbiji, u bivšoj Jugoslaviji. Tu je reč „Ciganin“ bila jako loša za mene. Kada sam sa sedam godina pošao u muzičku školu, našu kuću u Mahali u kosovskoj Mitrovici uništila je poplava. Od države smo dobili novu kuću u drugom kraju grada, gde sam odrastao. Moj otac je rekao: „Ovde nema druge dece, nemaš šta da radiš, idi onda u muzičku školu!“ Dobro, onda sam uzeo svoju violinu i otišao tamo. Neka deca su mi tamo govorila „Cigane, Cigane!“ Ja sam odgovorio: „Izvinite, zašto to kažete? Ko si ti? Šta to znači?“ Nisam razumeo tu reč. Ja sam za to da se kaže Rom.

Zalažete li se za to da sva romska deca uče romski jezik?

Da! Mislim da mnogi Romi znaju svoj jezik, ali ima puno i onih koji su ga zaboravili. Rekao bih da pre svega moramo da govorimo jezikom zemlje u kojoj živimo. A trebalo bi i da naučimo naš nacionalni, romski jezik. I naravno, uvek i engleski.

Kakvo je bilo Vaše detinjstvo, šta je na Vama ostavilo traga?

Naknadno posmatrano, mnogo toga je bilo lepo, uprkos svim problemima kojih je bilo. Zahvalan sam što sam rođen u Jugoslaviji i da je moj otac imao posao u fabrici duvana. Odrastao sam u Titovo vreme, meni se činilo da su svi ljudi i svi narodi u Jugoslaviji živeli mirno jedni s drugima. Živeli smo jednostavnim životom! Ipak, za mene je to bilo kao u raju. Tada nisam mogao ni da naslutim šta će se kasnije dogoditi.

Meni je zaista važno bilo moje obrazovanje. Nedavno sam na svetskom kongresu Roma u Berlinu čuo da mnogi mladi Romi nemaju šansu, da romska deca u Slovačkoj, Češkoj, na Kosovu i u drugim regionima, automatski bivaju određena za specijalnu školu. Dakle, ne idu sa drugom decom u školu. To je po mom mišljenju velika greška.

Šta savetujete mladim ljudima iz romske zajednice?

Da uče! Da steknu profesiju. Moraju verovati u to da će im to poći za rukom! Ako kažete da hoćete da postanete doktor, naučnik, pesnik, umetnik, onda morate poći tim putem. I onda ćete uspeti! Ako je meni pošlo za rukom, uspeće i drugi! To je važno! Svi smo u ovom kosmosu ljudi – svi imamo nadarenost, inteligenciju i emociju. Svaki čovek je unikat, svaki čovek! To je bogatstvo naše Planete, moramo imati uspeha, na pozitivan način. To je ono što želim.

Vi ste već preko tri decenije u Nemačkoj. Šta je ta zemlja za Vas?

Predsednik Nemačke Joahim Gauk me je 2016. odlikovao Saveznim krstom za zasluge za osnivanje filharmonijskog orkestra sa Sintijima i Romima. To je bila velika čast za mene. Ali, kod Nemačke mislim i na Rodžera Moreno-Ratgeba i njegov „Rekvijum za Aušvic“. To je sećanje i opomena za pomirenje svih naroda posle Drugog svetskog rata, omaž za sve ljude koji su izgubili život.

Nemačka je moja domovina! Ja sam i nemački državljanin. Mislim da je to moja treća domovina. Prva je zemlja u kojoj sam rođen. Druga je zemlja u kojoj živi moja žena. Ali, treća je Nemačka, koja mi omogućava Orkestar, zajedno sa mojim prijateljima, političarima, sa društvom.

Mislim da smo samo u Nemačkoj mogli da osnujemo ovakav orkestar. Analizirao sam to – ne bi to bilo moguće ni u jednoj drugoj zemlji, samo u Saveznoj Republici Nemačkoj. Mislim da sam u pravom trenutku došao u Nemačku. I veoma sam zahvalan i ponosan, jer živim u velikoj, velikoj muzičkoj zemlji, iz koje potiču veliki kompozitori. I želim mir, da ne bih samo ja živeo na ovom Kontinentu, već i stotinu generacija posle mene. I da stvaramo muzička dela!

Dirigent Rikardo M. Sahiti je osnivač i direktor Filharmoničara Roma i Sintija. Odrastao je u bivšoj Jugoslaviji i posle studija u Beogradu i Moskvi došao je u Nemačku. Godine 2016. odlikovan je nemačkim Saveznim krstom za zasluge.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.