„U evropskom vozu Poljska je u drugoj klasi“
1. maj 2019.DW: Vi ste bili premijer Poljske kada je ona postala članica EU. Kakva je tada bila atmosfera u zemlji?
Lešek Miler: Zemlja je bila puna očekivanja, ali istovremeno su u njoj vladale mnoge političke borbe. Da bismo pokazali da li Poljaci, u uslovima dogovora o pristupanju EU, žele da se pridruže EU, u junu 2003. smo organizovali referendum. Morali smo naporno da radimo da bismo postigli dobar rezultat. Cela vlada je putovala kroz Poljsku, razgovarajući sa mladima u školama, sa radnicima u fabrikama i poljoprivrednicima koji su imali najveće sumnje u ulazak u EU. Rad se isplatio, jer je skoro 80 odsto onih koji su izašli glasalo za pridruživanje. To je bila pobeda proevropskih snaga.
Čega su se bojali protivnici ulaska u EU?
Krugovi koji su hteli da ubede ljude da zaokruže „Ne“ na referendumu imali su slične argumente kakve danas imaju „antievropljani“. Prvenstveno su navodili da će Poljska izgubiti suverenitet, da će se naš identitet utopiti u ogromnoj EU, a Poljska će prestati da bude Poljska. Drugo, postojao je strah poljoprivrednika da će Nemci potpuno legalno otkupiti svoje stare teritorije, jer je zemlja u Poljskoj jeftinija nego u Nemačkoj. Treći argument je bio da će efikasna poljoprivreda Zapada uništiti našu poljoprivredu i više nećemo ništa izvoziti. Osim toga, postojao je strah da će kvalitet života opasti. Većina toga se nije ostvarila, ali neke aspekte tadašnje kampanje čujemo i danas, posebno deo o gubitku suvereniteta i imidžu Nemačke kao neprijatelja.
U poslednjih nekoliko godina politika verovatno nije pronašla odgovor na ove strahove?
Postoje jasni kontraargumenti. U poslednjih 15 godina smo jako profitirali i napravili civilizacijski skok. Naša zemlja je dobila neto iznos od 110 milijardi evra, i to kada se odbiju izdaci za EU u iznosu od 60 milijardi evra. Novac možete videti svuda kada se vozite kroz Poljsku: vidite ga na ulicama, na železničkim stanicama, u gradovima, u kompanijama. Ali ne radi se samo o novcu, već i o mogućnosti putovanja, mogućnosti odabira mesta za život i posla. Naravno, više volim kada mladi Poljaci rade u Poljskoj, ali im niko ne može zabraniti da nađu posao izvan zemlje.
Poljska se suočava sa velikim demografskim problemom. Mladi se odseljavaju i Poljakinje rađaju više dece u drugim zemljama EU, nego u svojoj domovini.
To je zbog različitih životnih standarda. Kada smo se pridružili EU, bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika iznosio je 42,33 odsto od proseka EU. Nakon 15 godina, dostigli smo oko 70 odsto proseka EU. Prosečni prihod u Poljskoj je 2 do 2,5 puta manji od prosečnog dohotka u EU. Neki od naših građana će i dalje nastaviti da traže posao izvan zemlje sve dok te razlike postoje. Ovo će se promeniti samo ukoliko se životni standardi i vladine usluge, kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje, izjednače.
Desničarska stranka Pravo i pravda (PiS) prepoznala je ovaj jaz koji je narastao nakon što je Poljska pristupila EU. Pobedila je na izborima svojom socijalnom politikom.
Da, PiS je započela mnoge transferne isplate i to naravno pomaže mnogim Poljacima. Ali PiS je bila u mogućnosti da pokrene ova socijalna davanja zato što je u zemlju ušlo 110 milijardi evra.
Prema navodima „Eurobarometra“, većina Poljaka se zalaže za članstvo u EU. Međutim, u anketama pred evropske izbore u maju PiS, stranka koja je često dolazila u sukob s Briselom, je na prvom mestu. Kakvu to EU hoće Poljaci?
Vizije se razlikuju i u Poljskoj ne postoji jedinstvena vizija EU. S jedne strane, postoje ideje evro-entuzijasta, koji smatraju da bi Unija trebalo da se dublje integriše, da bi evropskim institucijama trebalo dati viši status, te da bi trebalo da postoji zajednička spoljna, finansijska, poreska i platna politika.
S druge strane, postoji i suprotna vizija: želi se približiti konceptu koji je Šerd Degol opisao kao „Evropa otadžbine“: veća važnost nacionalnih država i labava integracija. Sa stanovišta stranke PiS, najbolja integracija bi bila ona koja se odvija samo na ekonomskom nivou. Dakle, radimo zajedno na ekonomskom nivou, ali bez zajedničkih vrednosti, bez poštovanja podele vlasti i nezavisnog pravosudnog sistema.
Šta ste pomislili kada je Emanuel Makron iznenada bio proglašen novim vođom Evropske unije?
Dopada mi se manifest u kojem Macron piše da je Evropi potrebno novo prosvetljenje. Mislim da je šteta što ovaj dokument nije doveo do bilo kakve rasprave u Poljskoj. Ni premijer, niti predsednik to nisu komentarisali i zauzeli svoj stav. Makron je danas neformalni lider proevropskog pokreta.
Makron je zagovornik Evrope u dve brzine, koja se kreće između Pariza i Berlina. Tu Poljska ostaje iza.
Moram da priznam sledeće: mislim da se Evropa sa dve brzine ne može izbeći. Prva brzina će nastati u evrozoni, koja će imati sopstveni budžet. Nažalost, Poljska pripada drugoj brzini. Ako zamislimo voz koji ide prema zajedničkoj Evropi, onda ćemo mi biti u drugoj klasi. To me čini jako tužnim, ali računam na činjenicu da će nakon PiS doći druga politička orijentacija vlasti u Poljskoj, koja će dati sve od sebe da se Poljska priključi zemljama prve brzine.
Poljski mediji su poslednjih nekoliko meseci u više navrata govorili o „Polegzitu“. Mislite li da je istupanje Poljske iz EU realan scenario?
Verujem da stratezi PiS ne isključuju „Polegzit“. Ali možda ga shvataju drugačije nego što ga je shvatila Velika Britanija. Ono što se dešava u Britaniji plaši one koji žele da učine isto. Desničarski populistički pokreti, bilo da su to Lepen u Francuskoj ili Salvini u Italiji, više ne žele da izvedu svoje zemlje iz EU. Ali oni će učiniti sve što je u njihovoj moći da promene EU i ometu proces integracije. To može dovesti do kolapsa. Ovo je još veća pretnja nego kada bi potpuno napustili EU. Ovo je Trojanski konj.
PiS se razlikuje od pokreta u Francuskoj ili Italiji. Istorija poljske politike je drugačija. Odakle dolazi sumnja u EU u Poljskoj danas?
Sumnja se najbolje može opisati sloganom: „Nekada Moskva, sada Brisel“. Dakle, ništa se nije promenilo: mi siromašni Poljaci konačno smo ustali sa kolena, gde smo klečali sve vreme pre Brisela, i to zahvaljujući PiS-u. Postoji želja za oslobođenjem od potčinjavanja. Veliki deo Poljaka veruje u to. Zatim je tu i problem izbeglica. Angela Merkel je napravila grešku pre nekoliko godina. Nije se konsultovala sa drugim liderima u EU i zaobišla je zakon kada je na svoju ruku otvorila granicu. To je ozbiljno uzdrmalo zajednicu EU.
*Socijaldemokratski političar Lešek Miler, 1946, bio je premijer Poljske 2001-2004. Stranku je napustio posle teškog izbornog poraza 2005, da bi se vratio na njeno čelo 2011. godine i povukao se nakon što stranka nije prešla cenzus 2015. Član poljske režimske Ujedinjene radničke partije postao je 1969. godine i tamo je dogurao do Politbiroa. Jedan je od retkih komunističkih funkcionera koji su igrali ulogu i posle tranzicije.