Televizijski snimci iz Pekinga, Tokija i Seula stvorili su utisak da je Donald Tramp bio u poseti starim prijateljima. Sa Sijem Đinpingom išao je u operu, sa Šinzom Abeom igrao je golf, a sa Monom Jae Inom uživao je u svojoj omiljenoj pesmi My Way Frenka Sinatre. Domaćini su prosipali šarm na sve strane i častili gosta kreativnim poklonima, a on im je to uzvraćao pohvalama. Ovoga puta nije bilo diplomatskih nespretnosti i nikakve tirade na Tviteru nisu ometale harmoniju.
Umereni ton
U svom tonu prema Severnoj Koreji Tramp je bio iznenađujuće umeren i nije se upuštao u omalovažavanja vođe Kima Džonga Una. Nije koristio izraze „mali raketaš“ i umesto toga, mladog diktatora je pokušao da privoli obećanjem o „trgovinskom dilu“. Trgovinske deficite koje tri azijske zemlje koje je postio imaju sa SAD Tramp jeste doduše kritikovao kao „jednostrane“ i „nefer“, ali su ga milijarde vredni ugovori o prodaji američkog oružja Japanu i Južnoj Koreji učinili pomirljivim.
Ovaj šou je funkcionisao veoma dobro zato što je u Aziji važno – ne osramotiti se. Zato su mazili i pazili Trampov ego i američkog predsednika častili pompeznim paradama i kičastim gestovima, izbegavajući sporna pitanja. Loša strana te strategije jeste to što nakon Trampove azijske turneje nismo ništa pametniji nego što smo bili pre nje. Japan i Južna Koreja i dalje moraju da strahuju od toga da bi eventualna vojna akcija protiv Severne Koreje mogla da izazove kontranapade na njihovom teritoriju. A Kini još uvek nije jasno da li je SAD pod Trampom vide kao velesilu na Pcifiku i da li želi da smanji uticaj Kine u Aziji, kao što je do sada bio slučaj.
U prošlosti su politički čelnici u Pekingu, Tokiju i Seulu bili naviknuti na činjenicu da američki predsednici nastupaju kao lideri Zapada i da se – barem forme radi – zalažu za demokratske vrednosti i ljudska prava. Ali za Trampa važi America first. Šta to sa aspekta spoljne i bezbednosne politike tačno znači, to verovatno ne zna ni on sam. Osim oko pitanja koja se tiču Severne Koreje i trgovine, na njegovoj azijskoj turneji nije se mogla prepoznati neka posebna strategija niti neki određeni ciljevi. Trampu je bilo važno samo to da se dobro predstavi. A njegovi domaćini su mu, prema devizi Trump first, za to pružili odgovarajuću pozornicu.
„Velesila sa kineskom notom“
Iz svega toga može se zaključi da Sjedinjene Države pod ovim predsednikom ostaju nepredvidljive. O tome da je Vašington svojevremeno bio tvorac bezbednosne arhitekture u istočnoj Aziji i da je od tada on taj koji je čuva – Vašington danas malo zna. Visoke vojne izdatke za to, Bela kuća vidi samo kao teret. Zato Japan i Južna Koreja i dalje imaju razloga za strah da bi ih njihov dosadašnji zaštitnik SAD, mogao da ih izda. I na Trampovo divljenje kineskom vlastodršcu Siju Đinpingu gledaju sumnjičavo. Konačno, i američki autokrata odnedavno vodi „diplomatiju velesile s kineskom notom“.
Rukovodstvo u Pekingu pritom ne može da bude sigurno da će se svetski poredak pod Trampom promeniti u korist Kine. Izlazak SAD iz Sporazuma o slobodnoj trgovini u pacifičkoj zoni (TPP) doduše ide na ruku Pekingu, a i Tramp protiv novog kineskog „Puta svile“ ne namerava ništa da preduzme. Ali spor oko atomskog i raketnog programa Severne Koreje mogao bi Trampa da prisili da se u Aziji angažuje i jače nego do sada. Zato je moguće i da će „šou“ u Pekingu i da se okonča. Trgovinski rat između Kine i SAD mogao bi da izbije u svakom trenutku, samo ako Tramp bude hteo da na taj način ostaviti utisak na svoje birače. Tako posmatrano, ova Trampova turneja nije promenila ništa – uprkos lepim TV-snimcima.