Turska muzička omladina u Bonu

Bariš Korkmaz je sa olakšanjem odložio rog i osmehnuo se muzičaru do sebe. Već danima oni vežbaju težak pasaž iz jedne svite Bele Bartoka. Posle nekoliko probdevenih noći, stvar je „proradila“, ritam je uspostavljen. „Vrlo sam uzbuđen“, kaže Bariš, mada on već tri godine svira u ovom orkestru. Stotine studenata muzičkih akademija iz čitave Turske svake godine se prijavljuju na audiciju kako bi mogli da sviraju u ovom orkestru. Samo najbolji prolaze na veoma teškom prijemnom ispitu. „Za mlade muzičare u Turskoj nema mnogo mogućnosti da dospeju do ovog nivoa“, prenosi Bariš, i dodaje: „Ovaj orkestar je apsolutni izuzetak i velika šansa.“

Muzika Zapada

Bariš potiče iz jednog gradića na jugu Turske. „Odrastao sam uz tursku narodnu muziku a ne uz Mocarta“ priznaje. Do klasične muzike ga je dovela čista slučajnost. Prilikom jedne đačke ekskurzije posetio je Mersin – najbliživeći grad, i tamo je razred – kojitime nije bio nimalo oduševljen – odvedenna jednu opersku predstavu. „Odjednom se iz prostorije za probu razlegao zvuk kakav nikada pre toga nisam čuo.“ Bariš je prevazišao stid i obratio se muzičarima. Oni su bili oduševljeni radoznalošću dečaka i dali su mu u ruke rog.

To je bilo pre šest godina. Šest godina, za vreme kojih se Bariš razvio u jednog od najboljih hornista svoje zemlje. Za to ima da zahvali angažovanim muzičarima i nastavnicima koji su prepoznali njegov talenat i besplatno ga podučavali. Od pre dve godine on studira na konzervatorijumu. „Moji roditelji su službenici. U početku nisu bili oduševljeni mojom idejom da postanem hornista“, seća se Bariš, „za njih je klasična muzika – muzika Zapada, dakle nešto prilično strano.“

Prevazići razlike

Tako misle mnogi u Turskoj. Pri tome je orkestarska muzika negovana još za vreme Osmanskog carstva. Ali, tek 1930, nakon što je Mustafa Kemal Ataturk osnovao Tursku republiku, u Turskoj su osnovane i prve visoke muzičke škole. Zemlja je trebalo da postane modernija i da zvuči zapadnije. „A to je proces koji traje“, smatra Čem Mansur. Ovaj dirigent je pre pet godina osnovao Turski omladinski orkestar. Želeo je da se mladi ljudi sastaju i razmenjuju mišljenja i muzička iskustva: „U ovom orkestru, mladi Anatolci, Kurdi i Čerkesi sviraju zajedno. Oni uče da slušaju druge, da im se prepuste“, objašnjava iskusni dirigent. „Klasična muzika može da pomogne da se premoste socijalne i etničke razlike, upravo u tako rascepkanoj zemlji kao što je Turska.“

Radnih mesta – nema

Ali, može li od klasične muzike da se živi? „To je veoma teško“, smatra Mehmet Erhan Tanman. Ovaj 23-godišnjak iz Istanbula potiče iz porodice muzičara i komponovao je posebno delo baš za Omladinski orkestar. Kompozicija ima naziv „Traffic“ i na Betovenfestu će biti premijerno izvedena. Erhan kaže da se mesta u Državnom simfonijskom orkestru u Turskoj zaposedaju doživotno, što otprilike znači da samo svakih deset godina tamo uspeva da se zaposli neki muzičar, „a privatnih orkestara nema“.

To su dosta loši izgledi za budućnost, koji uglavnom negativno deluju na mnoge roditelje. Tako je bilo i sa roditeljima Emel Dželik, 22-godišnjom harfistkinjom iz Eskišehira u zapadnoj Turskoj – njena samohrana majka je želela da njena kćerka izuči „nešto solidno“ i od početka je bila protiv muzičke karijere svoje kćerke.

Karijera kod kuće

Emel je uspela da se upiše na studije samo zahvaljujuići stipendiji za supertalente: „Ta vrsta podstreka je sve ređa u mojoj zemlji. Imala sam ludu sreću“, priznaje Emel. harfa koju svira nije njena. „Harfa je veoma skupa. Sviram već 12 godina, ali još ne mogu se bi da priuštim sopstveni instrument.“ Za nju je putovanje u Bon sa Turskim omladinskim orkestrom nezaboravan doživljaj i mogućnost da se dokaže i na međunarodnom planu.

Njena majka je sada ponosna na nju, „jer je primetila da gorim za ovu muziku“. Emel ima i jedan veliki san: da posle studija u svom rodnom gradu otvori muzičku školu. U tome je većina kolega iz orkestra podržava, jer mnogi žele da nastave karijeru u inostranstvu, „ali ako svi odu, u Turskoj se ništa neće promeniti“, smatra Emel, „potrebno je dosta vremena i strpljenja da bi se razumela muzika Hendla i Betovena. I neko ko to ume dobro da objasni.“

Autori: Ajgul Čizmečioglu / Saša Bojić
Odg. urednik: Nemanja Rujević