Trudna je, a nema dozvolu boravka u Nemačkoj

„Gde stanujete“, pita babica Maike Jansen. Dok kleči na podu smeška se trudnici. „Nemam stalno mesto boravka“, uznemireno odgovara Meri (ime je promenjeno). „Malo sam ovde, malo onde“.

Članovi jedne lokalne crkvene zajednice su je prihvatili i naizmenično o njoj brinu, priča žena iz Gane. „Teško je ako nemate čvrst oslonac“, kaže babica. Meri klima glavom. l čvrsto stiska maramicu u rukama.

Kako se živi bez dozvole boravka? „To je pakao!“ To trudnica tri puta ponavlja. „Ako mi neko nešto uradi, ja to ignorišem, trudim se da zaboravim.“ Šta joj to i ko čini – to ne kaže. Naglašava da joj je najvažnija medicinska nega koju ovde dobija.

A to „ovde“ je lekarska ordinacija AnDOCken – za ljude bez dokumenata. Nudi je crkvena zajednica u Hamburgu. „Mi podležemo lekarskoj obavezi ćutanja“, stoji na više jezika na ulazu u ordinaciju. Još pre otvaranja ordinacije ljudi pred vratima ljudi čekaju u redu. Njima se medicinska pomoć nudi anonimno, besplatno i na više jezika. Tu su lekari opšte prakse, socijalni radnici, ginekolozi. A od aprila ove godine po prvi put i jedna babica – Maike Jansen.

Stalni strah od rizičnih trudnoća

Meri je nedavno bila kod doktorke Tereze Štajnmiler. Ona je utvrdila da Meri ima visok pritisak, da je gojazna, da ima krv i bakterije u urinu, i samo jedan bubreg. Sve to povećava rizik za njenu bebu. Mnoge žene dolaze s traumama, kaže doktorka Štajnmiler. Silovanja tokom bekstva, sakaćenje polnih organa ili briga za decu koju su negde ostavile. I Meri je svoju ćerku ostavila kod svoje tetke u Gani.

Život bez dokumenata, strah da će biti otkrivene i proterane – sve to veoma opterećuje trudnice, priča doktorka Štajnmiler. Ona je i psihoterapeutkinja. „One su u stalnom strahu.“ Posledica toga su depresije, nesanica, anksioznost, ali i telesna oboljenja kao što su infekcije i prevremeno pucanje vodenjaka. Gotovo svaka druga trudnoća je rizična. Utoliko je važnija medicinska nega. „A njima je potrebno mnogo više o toga“, kaže doktorka.

Lekari upozoravaju na opasnost u slučaju povratka u Ganu

Maike Jansen ima veliko iskustvo u radu sa izbeglicama u inostranstvu. Ona zna da za Meri mora da izdvoji dosta vremena. Oprezno dodiruje njen stomak. Pomaže joj da oseti gde beba leži u materici. Omogućava joj da uz pomoć stetoskopa čuje kako krv prolazi pupčanom vrpcom do njene bebe. Trudnica postepeno postaje sve mirnije, glas joj je sve nežniji. Meri ima samo jedan bubreg. Drugi je dala svojoj rođaki koja živi u Engleskoj. Zbog toga je i došla u Evropu. Rođaka je, uprkos transplantaciji, umrla. Meri je ostala sama. Viza joj je istekla.

Lekari su je upozorili da bi povratak u Ganu za nju koja ima samo jedan bubregom bilo opasno jer ne bi imala potrebnu medicinsku negu. Nemačko Savezno ministarstvo spoljnih poslova o toj zemlji na svom internet-sajtu inače piše sledeće: „Medicinska nega se ne može porediti sa onom u Evropi, problematična je zbog slabe tehničke opremljenosti, ali i higijenskih uslova.“

Teško ostvarljiva zdrava ishrana

Meri je došla u Hamburg jer su joj drugi ljudi iz Gane rekli da tu mogu da joj pomognu. Pokazali su joj gde se nalazi ordinacija AnDOCken i nahranili su je, priča Maike Jansen. Tradicionalno gansko jelo fufu više ne jede, otkako joj je doktorka rekla da je gojazna. Otada je izgubila nekoliko kilograma, a i pritisak joj nije više tako visok. Pije više vode i nastoji više da se kreće.

Maike Jansen hvali to što je Meri istrajna. Ona zna koliko teško je ženama bez stalnog mesta boravka da se hrane uravnoteženo, s dosta voća i povrća. „To od njih ne može da se zahteva“. Ona im zato prepisuje folnu kiselinu, tablete gvožđa, magnezijuma i vitamine. Preporučuje im jednostavna sredstva protiv upale bešike. Svake godine u ordinaciji AnDOCken pomoć dobije oko 200 trudnica. Većina ih dolazi iz Gane i drugih afričkih zemalja, a nešto manje iz Južne Amerike, Azije i evropskih zemalja koje nisu članice EU.

Strah od deportacije

Život u ilegali u Nemačkoj je kažnjiv. Državne ustanove (osim škola) dužne su da Birou za strance prijave svakog ko ilegalno boravi u Nemačkoj. Toj osobi onda preti deportacija. Zato Meri i drugi ljudi bez dokumenata nikada ne ulaze u gradski tramvaj ili autobus bez karte. Oni dobro paze da budu neupadljivi.

Ali pravo na zdravlje je ljudsko pravo. Zato i Meri ima pravo na medicinsku negu u slučaju akutnih oboljenja ili kao trudnica. Ali, zbog straha od deportacije, ona i drugi ljudi bez dozvole boravka otežu s lekarskim pregledima za koje bi trebalo da se prijave.

U hitnim slučajevima, svako ima pravo na anonimno lečenje u bolnici. Međutim, veoma je teško ostvariti to pravo, kaže Marija Hoze Guilen Ramirez, socijalna radnica u ordinaciji AnDOCken. „Ako je slučaj hitan, dužni ste da primite ljude. Ali ima bolnica koje to ne rade.“ Jer, bolnice koje tako pomažu, često za to ne dobijaju ništa.

Put iz ilegalnosti

Strah od vlasti može imati teške posledice po decu, upozorava katolički forum „Život u ilegalnosti“. Ako neko nema izvod iz matične knjige rođenih, on ne može da dokaže ni svoje postojanje, niti da je deo neke porodice. Meri bi za mogla da bude odvojena od svog deteta.

Od 32. nedelje trudnoće, ona može u Birou za strance u Hamburgu da zatraži privremenu dozvolu boravka (tzv. Duldung) na osnovu prava na zaštitu trudnice odnosno kasnije porodilje. Trudnica koja to dobije, može da računa da ne sme da bude deportovana najmanje osam nedelja nakon porođaja. One su ujedno i zdravstveno osigurane, objašnjava socijalna radnica Ramirez. Sam porođaj u klinici košta više hiljada evra – te žene toliko novca nemaju, jer bez dozvole boravka ne mogu da nađu regularan posao. One većinom čiste po kućama sve dok im to trudnoća dozvoljava.

Mnoge strahuju od deportacije posle porođaja, kaže socijalna radnica. Ako je otac deteta Nemac ili neko ko ima pravo boravka u Nemačkoj, a prizna očinstvo, onda i majka može da ostane u Nemačkoj sve dok dete ne navrši 18 godina. Meri se nada da će otac njenog deteta da prizna očinstvo. „Molim se bogu da to uradi.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android