Trogir – usidri lađu pod zidinom grada

Sedim u gradskom autobusu broj 37, koji sa splitske stanice Sukoišan polazi ka aerodromu i dalje – ka Trogiru. Čudno ime splitskog kraja i stanice dolazi od sveca i mučenika Kasijana, kome je tu u davna vremena bila posvećena crkva, a narodni jezik je latinski toponim ad sanctum Cassianum toliko južnoslovenski muljao po ustima dok od toga nije ispao Sukoišan.

Putujem prema zračnoj luci koja je istorijskom nepravdom nazvana splitskom, a u stvari je trogirska – od Trogira je udaljena svega nekoliko stanica, dok se od nje u pravcu Splita ređa neverovatan niz naselja koja liče kao jaje jajetu i u imenu nose reč kaštel.

Jadranski susreti

Pokušavam da se setim kako je Trogir ušao u moj život. Biće da se to desilo sedamdesetih godina prošlog veka. Leto je – ako niste na moru – poprilično dosadno doba godine. Srećom, zabavljala nas je socijalistička televizija. A na jednom od dva programa emitovani su „Jadranski susreti” – tako se zvalo takmičenje ekipa iz primorskih gradića. Povlačenje konopca i borba za pršut na jarbolu. Bilo je tu i plivanja, skakanja, padanja, navijanja. Trogir je imao svoju visokoplasiranu ekipu. Možda zbog tada mlađahnog ali sugestivnog Olivera Mlakara kao voditelja zapamtio sam ime dalmatinskog gradića pre nego što je ono iskrslo u mojim udžbenicima geografie ili istorije.

Sada, pola stoleća posle toga, dobio sam priliku da konačno posetim Trogir.

Jutarnja vožnja od Splita do Trogira traje oko sat vremena. Kod splitskog aerodroma se autobus skoro isprazni, pa za Trogir nastavljamo mi i još nekoliko meštana ili namernika.

Grad kao razglednica

Izlazimo na trogirskoj autobuskoj stanici i odmah se zadivimo. To je jedan od retkih autobuskih stanica u Evropi gde odmah po silasku na peron vidite zelenkastu morsku vodu i barke. Tu me je ophrvao osećaj koji me neće napuštati celi dan – dospeo sam u razglednicu. Trogir je čudesan zbog te osobine. Gde god pogledate – vidite toliku gustinu lepih prizora da na kraju ne znate ni u šta da gledate.

pročitajte još: Zapisi sa Ušća

Starogradsko jezgro Trogira je u stvari – ostrvo. Sa kopnom je povezano kamenim Malim mostom. A sa druge strane, Čiovski most ga spaja sa ostrvom Čiovo. Grad je nastao na nekoj vrsti ade – da primenimo jezik kontinentalaca na jedan morski fenomen. Istoričari vele da je sadašnji kanal prema kopnu na početku bio močvarna baruština. Ljudi su vekovima vadili mulj i pesak iz ovog kanala i nasipali ga sa druge, južne strane ostrva, otimajući zemlju za gradnju od morskog tesnaca prema Čiovu.

Prelazimo most iza kojeg se uzdižu kulise grada. Ulazimo u starogradski splet ulica nepripremljeni za toliko skladno poređanog kamena, sokaka, senovitih prolaza. Već posle nekoliko minuta izbijamo na glavni trg.

Od Here do Ive

Tu su osnivači Trogira, starogrčki kolonisti sa ostrva Isa – današnjeg Visa – podigli Herin hram i oko njega agoru. U najstarijem trogirskom istorijskom sloju je starogrčki temelj Tragurion. A tragos na grčkom znači – jarac.

Tamo gde je bio hram Zevsove ljubomorne žene danas se izdiže jedna od najznačajnijih katedrala na Jadranu. Na tom mestu su posle propasti Salone, glavnog grada starorimske Dalmacije, izbeglice koje su preživele najezdu slovenskih plemena, izgradile svoju crkvu. Početkom 12. veka razorena je u saracenskom pohodu, da bi današnja katedralna crkva bila izgrađena na istom mestu. Baš tu stojim i divim se crkvenom portalu, delu čuvenog majstora Radovana. Crkva je zvanično posvećena Svetom Lovri, ranohrišćanskom čuvaru crkvene blagajne u Rimu, kojeg su pogubili po naređenju cara Valerijana. Kažu da su ga pekli na živoj vatri, te da je on mučiteljima rekao, da je ta strana pečena, pa neka ga okrenu i zagrizu. U pravoslavnoj crkvi ga takođe poštuju kao sveca pod imenom Arhiđakon Lavrentije.

Prišao sam Radovanovom portalu dovoljno blizu da mogu da vidim kako je umetnički samonikli genije majstora preobrazio kamen u niz biblijskih scena okupljenih oko Isusovog rođenja, ali na način koji je pre nastanka portala 1240. bio neviđen. Adam i Eva stoje na leđima lavova, desno i levo od ulaza, svedočeći o edenskom vremenu kada je postojao samo jedan jezik. A unaokolo čujemo vavilonsku pometnju jezika.

Dalmacija je postala poželjna destinacija na globalnoj turističkoj mapi. Katedralna crkva koja je izgrađena u romaničkom stilu ali je njen zvonik, visok 47 metara, budući da je mnogo duže građen, prošao kroz nekoliko smena stilova u vekovima. Ktedralu narod zove crkva Svetog Ivana – prema biskupu koji je uspeo da nagovori mađarskog kralja da ne razori grad. Taj biskup kojeg ovdašnji narod pamti po dobru sahranjen je u katedrali.

„Upoznaj samog sebe”

Na trgu nazvanom po papi Jovanu Pavlu II nalazi se i gradska loža – mesto sa kojeg se u vekovima mletačke vladavine građanima obraćao knez. Tu su se sklapali ugovori, javno čitali testamenti, a dužnici su morali sami da dođu u ložu i ostanu u pritvoru pod stražom dok ne vrate dug.

Odmah uz ovu građevinu nalazi se Knežev dvor, čiji temelji potiču iż 13. veka, a u koji do 1848. nije imao pristupa niko ko nije plemenite krvi. Kao što i žene nisu mogle ući ni u ložu ni u Knežev dvor, pa su u svojstvu svedoka izjave davale u crkvi. Danas je u zgradu smeštena gradska uprava.

Polazimo dalje i nabasamo na palatu trogirske velikaške porodice Ćipiko, sa lepom gotičkom triforom na pročelju i natpisom „Nosce te ipsum” – „Upoznaj samog sebe”. Ova porodica je dala niz važnih ličnosti, među kojima je i vlastelin Lujo Ćipiko zapovednik trogirske lađe u Bici kod Lepanta 1571, koja je zaustavila osmansku ekspanziju na moru. Sledi Palata Garanjin-Fanfonja. Zapravo, reč je o grupi palata, koja se protežu preko nadsvođenih prolaza i preko tri trogirske ulice. Venecijanska plemićka porodica Garanjin je posedovala biblioteku od 5500 naslova koji se sada nalaze u Muzeju grada Trogira, smeštenom u delu palate.

Trogirska Merlin Monro

Umorni od ovoliko zgusnute istorije naručujemo kafu u kafiću Tinel koji jedini u gradu nosi laskavu oznaku „Specialty Coffee Shop”. Nekoliko stočića u hladovini jedne kamene niše i zaista – vrhunska kafa, napunili su nam baterije. Spremni smo za još.

Nastavljamo nasumično lutanje sokacima popločanim kamenom. Galerija Muzeja grada Trogira priredila je zanimljivu izložbu Dade Mikulića „Višeslojne strukture”. Ulazimo. Lice Merlin Monro integrisano u jednu od slika izgleda potpuno nadrealno ovde u trogirskom ambijentu. Umetnikov brat blizanac Nino Mikulić je poznati splitski akademski slikar. On je bratski pojačao izložbu svojim skulpturama.

Nakon umetničkog intermeca odlazimo do trogirske rive. Na jednom obelisku čitam reči Vladimira Nazora: „Kreneš li ikad put juga lijepog, stani pred Trogirom. Usidri lađu pod zidinom grada”. Da imam lađu, bez razmišljanja bih poslušao Nazora.

Šetalište pored mora naspram ostrva sređeno je sa ukusom i merom. Njegova velikodušna širina govori o tome da stvarna veličina nekog mesta i u sopstvenim i u tuđim očima ne zavisi od broja stanovnika već od istorijske dubine i razuđenosti identiteta.

Na kraju obalskog šetališta je i venecijanska tvrđava Kaštel Kamerlengo, iza kojeg je mesno fudbalsko igralište. Zastanemo za trenutak u hladu starih krošnji, na samom zapadnom obodu starogradskog ostrva, posmatrajući prozirno zelenilo vode. Lepo je da postoji Trogir, da postojimo mi i da su se ta dva postojanja danas srela.

Vinetu u Trogiru

Uz ostrvsku obalu okrenutu kopnu niz konoba i kafića nude gastronomske čarolije. Ali ja sam pri dolasku, pre mosta uočio obalni kafić odmah uz pijacu. Očas ćemo opet preći Mali most da bi smo se u baštici uz vodu ohladiti „žujom” i ponovo posmatrali nestvarno lepu siluetu gradskog jezgra.

Nije čudo da su skauti koji su početkom šezdesetih godina prošlog veka tražili lokacije za snimanje trećeg nastavka filma o plemenitom apačkom poglavici Vinetuu zastali baš kod Trogira. Oni su u drevnoj varoši na moru prepoznali svoj fiktivni Santa Fe. Uličicama koje gledam dok ispijam hladno pivo jednom su jahali Vinetu i Old Šeterhend, praćeni filmskom ekipom i statistima.

Ovakav jedan dan, koji će, već sada znam, blistati posebnim sjajem u imaginarnoj niski dragocenih putovanja, naprosto mora da se završi ribom i vinom. Mada smo u šetnji kroz lavirint starogradskih ulica naišli na čudesne bašte trogirskih restorana, izbor je pao na konobu Fortin čija bašta gleda na istoimeni park i jarak koji razdvaja stari Trogir od kopna.

Riba za pamćenje

Gazda sedi u bašti i uključuje se spontano u naš izbor jela i pića. Kaže – lično zorom odlazi po ribu. Čak je i belo vino kuće dobro, što je u Dalmaciji uglavnom izuzetak. Vino kuće je obično jeftinije nego vina u flašama, ali je jeftino prečesto sinonim za kiselo.

U konobi Fortin nije tako, vino kuće je solidno. Pravi spektakl ukusa ponudila je riblja plata za dvoje. Na Mediteranu retko ko može da ovako dosledno odabere i spremi ribu. Sve što nam je obećao gazda konobe – ispunjeno je i premašeno. Služila nas je njegova ljubazna ćerka, a i kuhinja je pod porodičnom kontrolom. U poplavi samozvanih fensi lokala ovo je oaza domaćinske filozofije na najvišem nivou. To ima svoju cenu. Ali nju ćete u Dalmaciji svakako platiti, pitanje je samo da li će vaš novac otići na vrhunsku uslugu kao u konobi Fortin.

Kada smo sporog koraka opet pošli preko mosta ka autobuskoj stanici, sunce se već nagelo zapadu. Povremeno smo zastajkivali i osvrtali se prema kompleksnom umetničkom delu zvanom Trogir. Nije nam se rastajalo od ove varoši koja je pre mnogo vremena zasela na svoju morsku adu i od tada svojim kamenim obrisima pripoveda beskonačnu priču.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.