Tri godine od eksplozije u luci u Bejrutu: borba za pravdu

„Prošle su tri godine. I nikog u politici nije briga – kao da je naša ćerka slučajno umrla“, kaže Pol Nadžir. U glasu tuga, ali i bes.

Tog 4. avgusta 2020. život porodice Nadžir zauvek se promenio. Užasan prasak, silovita eksplozija, dim. Pucaju prozorska stakla u njihovom stanu u blizini bejrutske luke. Majka Trejsi i ćerka Aleksandra zadobile su teške povrede.

Nekoliko dana kasnije, trogodišnja Aleksandra je umrla.

Ona je jedna od najmlađih žrtava eksplozije u kojoj je poginulo više od 220 ljudi. Hiljade ljudi je povređeno, 300.000 izgubilo svoje domove, kada je 2.750 tona amonijum nitrata, koji je od 2013. bio neobezbeđeno uskladišten u luci Bejrut, doveo je do jedne od najvećih nenuklearnih eksplozija našeg vremena.

Nadžirovi dugo nisu mogli da žive u svom stanu – bilo je previše bolno. Preselili su se u Beit Meri u planinama Libana.

Uz sve to, očaj koji vlada u zemlji – ekonomski kolaps toliko razoran da je Svetska banka krizu nazvala jednom od najgorih u svetu od sredine 19. veka. Pored toga, zemlja trenutno (već po ko zna koji put) nema predsednika.

Nadžirovi su se vratili u svoj stan u Bejrutu tek krajem 2022. „Dugo pokušavamo da sredimo život. I mislim da nam je sada malo bolje“, kaže arhitekta Pol Nadžir. „Nastavljamo da se borimo.“

Borba za pravdu

Skoro da nema dana kada Nadžirovi nisu s porodicama žrtava eksplozije u njihovoj zajedničkoj borbi za pravdu. „Morate sami pronaći naći način da ostvarite svoja prava u ovoj zemlji. Nažalost, pravda nije ljudsko pravo u Libanu. To je veoma, veoma teško i veoma je teško to podnositi“, kaže Pol.

Jer, ni tri godine od eksplozije, niko nije odgovarao za katastrofu. I to uprkos tome što očigledno ima dovoljno dokaza o umešanosti libanskih zvaničnika i političara.

„Istraga je odavno u zastoju“, kaže Lina Hatib, direktorka Instituta za Bliski istok na londonskom Univerzitetu SOAS i saradnica u „Četam hausa“.

Istraga o kojoj govori Hatib je ona koju vodi sudija Tarek Bitara. Mnogi rođaci žrtava, uključujući Trejsi i Pola Nadžira, polažu nade u čoveka koji dolazi iz siromašnog Akara u severnom Libanu i koji se dugo smatrao nepotkupljivim. Uz dugu istoriju nekažnjivosti u Libanu i ekonomsku krizu, Bitarova istraga jedina je stvar koja ljudima daje nadu u pravdu.

„Slučaj eksplozije u luci u Bejrutu je za mene svetinja“, rekao je sudija Bitar libanskim novinama u februaru 2021. u jednom od retkih intervjua.

Na nišanu: sudija Bitar

Ali od tada, Bitaru veoma otežavaju posao. Istraga je obustavljena 2021. nakon što su sudije Kasacionog suda penzionisane, a visoki političari pokrenuli sudski postupak protiv Bitara.

U oktobru 2021, debata o njegovom radu izazvala je proteste u Bejrutu, od kojih su neki bili nasilni.

„Sudija Tarek Bitar je na udaru zbog jasnog optuživanja i inkriminisanja pripadnika političke elite u vezi sa eksplozijom 4. avgusta“, kaže Dajana Menhem, izvršna direktorka libanske organizacije „Kulluna Irada“ u Bejrutu, koju finansiraju isključivo Libanci u zemlji i inostranstvu.

U januaru 2023. kada je Bitar pokušao da ponovo otvori istragu, državni tužilac Gasan Ovejdat ga je optužio za pobunu protiv pravosuđa, pozvao ga na raport i zabranio mu da putuje. Ovejdat je čak naredio da se puste na slobodu ljudi koji bili uhapšeni u vezi sa eksplozijom.

„To sudsko odugovlačenje je politički motivisano, jer ima za cilj da se članovi političkog establišmenta oslobode odgovornosti“, kaže Lina Hatib. Politički lideri iz celog političkog spektra ne žele da istraga urodi plodom. „To je zato što je većina ljudi koji su direktno ili indirektno uključeni u eksploziju u luci slučajno iz tog kruga političkih lidera u zemlji.“

U međuvremenu, mnogi su zabrinuti čak i za Bitarov život. Jer, Liban takođe ima dugu istoriju političkih ubistava koja nikada nisu rešena. Nije tajna da je Bitar dobijao pretnje smrću, kaže Dajana Menhem. Bitar je to potvrdio u septembru 2021.

Pol Nadžir se takođe nada da će Tarek Bitar moći da nastavi svoj posao i da mu se ništa neće desiti: „To bi bilo strašno“.

Po pravdu u inostranstvu

Međutim, porodice žrtava, grupe za ljudska prava i libanski parlamentarci traže druge načine da dođu do pravde.

S jedne strane, to su neprestani pozivi Savetu UN za ljudska prava da formira međunarodnu istražnu komisiju. „Međunarodna istraga mogla bi da razjasni činjenice i okolnosti, uključujući i uzroke eksplozije. Takođe bi mogla da utvrdi odgovornost države i pojedinaca i podrži napore za pomoć žrtvama“, smatra Hjuman rajts voč.

S druge strane, tu su i građanske parnice, poput uspešne tužbe u Velikoj Britaniji: tužba je bila usmerena protiv „Savaro Limited“, firme za trgovinu hemikalijama u čijem vlasništvu je bilo 2.750 tona amonijum nitrata koji je eksplodirao. U februaru 2023. britanski sud presudio je u korist tri porodice čiji su rođaci bili žrtve eksplozije. „Presuda nam daje nadu, jer je to do sada prvi i jedini korak ka više pravde“, kaže Pol Nadžir.

Švajcarska fondacija „Accountability Now“ i neki rođaci žrtava takođe su podneli tužbu u Teksasu u SAD, protiv američko-norveškog koncerna TGS, u čijem vlasništvu je i firma za koju se navodi da je 2012. iznajmila brod transport amonijum nitrata koji je kasnije eksplodirao.

U Libanu više nije bezbedno

Mnogi Libanci odavno su okrenuli leđa državi – u svakom pogledu. Na primer, čak i srednja klasa, koja je još do pre tri godine dobro stajala, sada se bori da ekonomski preživi. „Liban je trenutno u veoma lošem stanju. Ljudi su izgubili nadu da država može da zadovolji njihove osnovne potrebe“, kaže Lina Hatib.

Pol i Trejsi Nadžir u međuvremenu su dobili sina, ali se više ne osećaju bezbedno u Libanu i provode sve više vremena na obližnjem Kipru. Oni i dalje žele da se bore, iako znaju da će biti teško. „Nastavićemo borbu dok ne saznamo istinu i ne postignemo pravdu za našu ćerku“, kaže Pol Nadžir.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.