Traže se neveste iz Albanije

Slađan Nikolić (39) živi u Jažincu nedaleko od Štrpca. Preko prijatelja je, kaže, upoznao 19 godina mlađu Fidu Nuriši iz zaseoka Ribare u albanskom delu Gore, planinskoj regiji Kuksa, na granici sa Kosovom. Videli su se nekoliko puta i rešili da sklope brak. Oboje kažu da su sada srećni, da im je život ispunjeniji, razumeju se odlično. Jezik im je sličan, a Fida je naučila i naglasak svoje nove sredine. Počela je da ide u crkvu iako je, kako sama kaže, do pre godinu i po dana išla u džamiju u rodnom selu.

„Svideli smo se jedno drugom, videla je moju kuću, svideo sam se tastu i tašti i život se nastavlja. Mnogo je bolje u braku i preporučio bih svima koji se još nisu oženili da to učine što pre“, priča Nikolić za DW. „Žene iz Albanije su mnogo vrednije, rade poljoprivredu i poslušnije su od ovih naših ovde koje više vole da uživaju, imaju i dosta drugačiji odnos prema starijima“, kaže Nikolić. Njegovu suprugu su, kaže, brzo prihvatile komšije iz njegovog i okolnih sela opštine Štrpce.

Fida priznaje da postoje razlike u životu u rodnom kraju i srpskoj enklavi na Kosovu. Drugačiji su običaji i navike, ali sve u svemu smatra da se u novom selu živi lakše i bolje. „Iz mog kraja, najviše u selo Sušiće, udato je nas 16. Viđam se povremeno sa njima. Družimo se. Lepo me je prihvatila svekrva, komšinice me zovu na kafu, one dolaze kod nas. Za sada mi je jako lepo, imamo dosta aparata u kući i naučila sam da radim sa njima. Verujem da će tako biti i nadalje. Hoću što pre da zaboravim život i muke u mom rodnom kraju“, priča nam Fida.

Ponuda i potražnja

U samom Štrpcu svi znaju da njihovi sugrađani traže neveste iz Albanije. Lokalne devojke se zagonetno smeše. Tvrde da nisu ljubomorne. „Ja zaista ne shvatam zašto se oni žene iz Albanije kada i ovde ima dosta devojaka“, kaže Jasmina koja radi u jednom od butika u Štrpcu. „Istina, ovde se devojke udaju znatno ranije. Momci se iz raznih razloga nisu ženili na vreme, njihove generacije devojaka se poudavale pa im mlade iz Albanije dobro dođu.“ Dodaje da mlade Goranke „poboljšavaju demografska sliku Štrpca te da će u školama biti više srpskih učenika“.

Opština Štrpce ima oko 12.000 stanovnika i devojke iz te opštine retko se udaju van nje. Međutim, one uvek imaju veći izbor od muškaraca koji tradicionalno nasleđuju imanja u udaljenim selima. Upravo tamo dolaze devojke iz Albanije, kaže Slaviša Vasiljević iz Štrpca koji poznaje tematiku. „Sušiće je tipičan primer za to. U to udaljeno i brdovito selo mnoge devojke iz ostalih delova opštine ne žele da se udaju a one koje dolaze iz Albanije brzo se adaptiraju i zbog sličnog geografskog terena.“ On ima i neke dileme i sumnje: „Kako će decu, rođenu u tim brakovima, prihvatiti sutra njihovi školski drugovi? Znamo, naime, kakvi su odnosi Srba i Albanaca, naročito poslednjih dvadesetak godina. Hoće li se to reflektovati i na ovu decu i njihove vršnjake?“

Ima i onih, poput politikologa Nenada Stojanovića, koji o ovome misle na drugačiji način. Devojke iz Albanije, kaže, dolaze kao posledica „ekonomske logike ponude i potražnje“. Jer, za muškarce koji su duboko zašli u četvrtu deceniju života to je „jedini način da se ostvare kao porodični ljudi“. Uz to, kritikuje Stojanović, porodice Goranki i Albanki imaju isključivo ekonomski motiv da daju svoje ćerke. „Uveliko teče 21. vek i smatram da to nije put za rešenje demografske i populacione slike. Zaista smatram da je ovaj proces u eri poštovanja i insistiranja na ljudskim pravima jako nazadan i loš. Na tlu Evrope u 21. veku je nepojmljivo da se ovo događa“, kaže on za DW.

Naši sagovornici nisu znali ili nisu hteli konkretno da govore o tome ko se bavi ovim prekograničnim provodadžisanjem i da li naplaćuje svoje usluge. Neki građani Štrpca uvereni su da provodažije dobijaju i po nekoliko hiljada evra, dok se rodbini mlade u Albaniji daju brojni pokloni. Koliko je od toga istina, a koliko glasina ostaće ovde nerazjašnjeno.

Posla nema

„Kada bi svojevoljnih mešovitih brakova bilo ovoliko kao što je sada – to bi bio dobar pokazatelj da se ide u pravcu pomirenja i ostavljanja etničkih i religijskih stega po strani“, priča dalje Stojanović. „Međutim, ovo je dubok društveno-ekonomski fenomen zasnovan na najnižim egzistencijalnim potrebama. U vremenu kada su sve vrednosne i etičke stege pale, ostao je samo čist materijalizam koji je duboko ušao u najvažniju instituciju na ovim prostorima – a to je porodica. To nije u klasičnom smislu ni politički, a ni nacionalni problem, ali ceo proces može imati određene političke implikacije.“

Skoro svi sagovornici naglašavaju da na njihove nove sugrađanke niko ne gleda kao na neku prostu radnu snagu. Između ostalog jer nema toliko i da se radi. Oni, koji se bave poljoprivredom, imaju mašine i uglavnom te letnje radove završe za dvadesetak dana. Stada ovaca i goveda odavno ovde nema a jedna ili dve fabrike koje su radile do pre dve decenije u Štrpcu, odavno nisu u funkciji. Najveći broj ljudi živi od minimalca, penzija iz Srbije i sa Kosova, socijalne ili pomoći koju ovde povremeno šalju brojne humanitarne organizacije.