Tračak nade za Siriju
Velike sile sa SAD i Rusijom na čelu, postigle su dogovor o prekidu neprijateljstava u Siriji i omogućavanju humanitarnim organizacijama pristup u opkoljene oblasti u toj zemlji. Međutim, prema rečima diplomata, još uvek je pod znakom pitanja da li će se dogovor i ispuniti.
Uoči početka pregovora, američki državni sekretar Džon Keri zahtevao je hitan prekid vatre, a njegov nemački kolega Frank-Valter Štajnmajer očekivao postizanje prodora u pregovorima. Ono što je proizašlo iz pregovora, koji su trajale mnogo duže nego što se očekivalo, nije ni jedno ni drugo.
Umesto toga, Međunarodna grupa za podršku Siriji (ISSG) složila se da se humanitarnim organizacijama u toku ove sedmice dozvoli pristup opkoljenim oblastima i izrade „modaliteti“ za „prekid neprijateljstava“ u roku od nedelju dana. Ovo drugo, zadatak je novoformirane Radne grupe, sa SAD i Rusijom na čelu.
Nejasni detalji
Ako vam sve ovo zvuči prilično nejasno, onda je to zato što to tako i jeste. Detalji o tome kako sve to izvesti u tako kratkom vremenskom roku, nisu uopšte jasni. Recimo, termin „prekid neprijateljstava“ mnogo je manje jasan koncept od „prekida vatre“ koji je zahtevao Keri.
Nejasno je, dakle, kada će, i da li će, Rusija prekinuti vazdušne napade, na primer one oko Alepa. Okončanje bombardovanja ključni je preduslov za dostavljanje humanitarne pomoći ugroženom civilnom stanovništvu širom zemlje.
Šta više, čak i da sve to može da se pretoči u realnost na terenu, to ne znači, kao što smo videli u Ukrajini, da će se primirje održati toliko da bi se postiglo održivo političko rešenje. Pored toga, prekid neprijateljstava jednostavno zamrzava sukob – a time i trenutni odnos snaga na terenu. To je sumorna perspektiva, ne samo imajući u vidu sirijskog vladara Bašara al Asada, već i većinu drugih aktera u zemlji.
Bez obzira na sve, krhki sporazum postignut u petak (12.2.) i dalje je najbolji i jedini mogući kada su u pitanju nastojanja da se krvoproliće u Siriji okonča. S obzirom na trenutne geopolitičke okolnosti u vezi sa sirijskim sukobom – SAD koje se snebivaju da nešto urade i tako ostavljaju dovoljno prostora samopouzdanoj Rusija da taj prostor ispuni – dogovor postignut na noćnom zasedanju deluje kao opcija koja ima najviše šansi za uspeh.
I bez obzira na to da li će ono što je na papiru postati stvarnost, jedna strana u minhenskim pregovorima već je postigla važan poen: Rusija. Time što zajedno sa Vašingtonom predsedava Radnoj grupi za okončanje neprijateljstava, Kremlj je postigao ono što je oduvek želeo, a to je da bude posmatran kao jednak SAD-u na međunarodnoj sceni, bar kada je reč o Siriji.
Sudeći prema ishodu pregovora, Vašington je to prihvatio. Nadajmo se, radi sirijskog naroda, da je to cena koju vredi platiti.