Trapisti iz Banja Luke

Prvi Trapisti u Banja Luku su stigli u trenutku kada je Osmansko carstvo već uveliko bilo u raspadu. Njihov prvi samostan u naselju Delibašino Selo nadomak grada, datira iz 1869. godine i sagradio ga je austrijanac Franc Faner. Ambiciozni i kruti otac Faner posle će dobiti nadimak „Gospodin sa Vrbasa“.

Faner je važio kao strog, disciplinovan i oštar na jeziku, zbog čega je često znao biti u sukobu kako sa Osmanlijama, tako i sa Franjevcima, koji su mu u Banjaluci zapravo trebali biti saveznici. No disciplina kojom je pristupao projektima donela mu je, pored brojnih neprijatelja, i velike uspehe.

Tako su Trapisti na vrhuncu svog ekonomskog procvata posedovali pivaru i siranu, gradili vodenice, elektrane i mostove preko Vrbasa, bavili se raznim zanatima i humantiranim radom. Tada su Trapisti, po monaškoj paroli „ora et labora“ (molitva i rad) živeli isključivo od svog rada.

Danas samostan i crkvu opslužuju samo trojica redovnika (na slici otac Franjo Apanović) tako da se prihodima ne mogu pokriti troškovi. Poznati sir Trapist, iako po starom receptu, već se odavno ne proizvodi u samostanu, već u obližnjoj mlekari. Zato je Banjalučka biskupija samostanu dodelila župu u kojoj Trapisti obavljaju pastoralne dužnosti, što im je danas glavni izvor prihoda.

No i župa je iz dana u dan sve manja. Ona danas broji nekih 2000 ljudi, od kojih svako malo neko napusti Banja Luku i ode u svet „trbuhom za kruhom“. Najgore je, priča otac Tomislav Topić, upravitelj župe, što danas u svet ne idu samo glave porodice, već cele familije.

U borbi sa raznim poteskoćama, Trapisti ipak, imaju iskustva. Stalna izložba u okviru samostana prikazuje ekonomske i pastoralne aktivnosti prošlih vremena, ali i doba netolerantnih vlasti, ratova i prirodnih katastrofa.

Krst koji je stradao u zemljotresu 1969. godine danas se nalazi u dvorištu iza samostana. Pritom je zemljotresu stradao i ceo oltar, kao i glavni i noseći zidovi crkve. Samo je kip Gospe sa detetom, koji je stajao nepričvršćen visoko u svetištu ostao neoštećen, što vernici nazivaju pravim čudom!

Sama crkva je neobično vedra i svetla, opremljena umetnošću i skulpturama koje su ovde više dopuna arhitekture nego ukras. Skulpture i rezbariju je radio poznati akademski vajar iz Minhena, Bruno Diamant, koji je, usput rečeno, dao oblik i poznatom cepelinu grofa Cepelina.

Sakristija je takođe delo Bruna Diamanta. Rađena je od domaće orahovine, koju je umetnik koristio i za druga poznata dela.

U okviru samostana smešten je i provizorni oltar, odnosno prostor u kojem se zimi obavljaju mise. Ne samo zbog toga što je za veliku crkvu premalo župnika, već najpre zbog toga što je ovaj prostor jeftinije ugrejati!

Trapisti žive skromno i jednostavno. Takva askeza i vredan rad Banja Luci su podarili jedan od njenih najpoznatijih brendova - sir Trapist. On se već odavno ne proizvodi u samom samostanu, ali još uvek po starom i tajnom receptu.