„Transrodne osobe su zaslužile da budu priznate i poštovane“

DW: Gospođo Slavik, zajedno sa vašom koleginicom Tesom Ganzerer, ušli ste u istoriju: vi ste prve otvoreno trans-žene u nemačkom Bundestagu. Da li ste zbog toga ponosni?

Nike Slavik: Srećna sam zbog svih kvir osoba u Nemačkoj, posebno zbog svih trans-osoba, jer ovakva vrsta reprezentacije nikada ranije nije postojala. Kada sam bila mlada, nisam imala uzore ni u medijima, ni u politici. A to je nešto što mi je tada zaista bilo potrebno – da se osećam kao normalan svet i da nas ima svuda. Takođe, možemo postati akteri u ovom društvu, aktivno nešto da promenimo, a ne samo da ostanemo zarobljeni u ulozi žrtve. Ovo je važan korak za nas i naša prava.

Trans-identitet je samo deo vas, a o tome vas često pitaju. U Bundestagu se, međutim, bavite i drugim temama: saobraćajna politika, savremena socijalna politika, zaštita klime. Da li je trans-identitet za vas blagoslov ili prokletstvo?

Uvek mi je bilo važno da budem otvorena po pitanju sopstvenog identiteta, jer znam da se ljudi time osećaju osnaženim, da im to daje snagu i osećaj da su viđeni.

Vi i Tesa Ganzerer doživljavate i verbalne napade u Bundestagu, uglavnom od poslanika Alternative za Nemačku. Mora da imate debele živce...

Kao političarka uvek morate da imate debele živce, jer i mi moramo da prihvatimo kritiku, a deo nje je ono što je dobro i ispravno u demokratiji. Ali, ima i mnogo napada iz mržnje prema trans-osobama koji prelaze granicu. Veoma često me napadaju na internetu i to nije prijatno, ali ne želim da tim ljudima da pružim zadovoljstvo pokazujući da su me uplašili i nastavljam da radim za društvo u kojem čovek ne mora da se krije.

Vi ste se autovali kada ste imali 17 godina. Kada ste postali svesni da se ne identifikujete s muškim polom?

To mi je oduvek bilo jasno, to sam veoma snažno osećala još kao dete. Postojala je jaka želja ljudi oko mene da ja ispunim mušku ulogu. Dobro se sećam kako su me uvukli u fudbal i sve one hobije koji bi se očekivali od navodnog dečaka. Ništa mi to nije išlo. A kada sam ušla u pubertet, imala sam veoma jak fizički osećaj da se moje telo razvija u pravcu s kojim uopšte ne mogu da se identifikujem.

Vaš otac je iz Poljske, iz konzervativne katoličke porodice. Kako je reagovao?

Kada sam mu to rekla, odgovorio je pitanjem: „Da te odmah sada udarim ili šta?“ Ali, on to nije mislio ozbiljno. U početku ga je to opterećivalo, ali je onda vrlo brzo postao zaokupljen situacijom u kojoj se nalaze trans-osobe i podržao me je, što me je iznenadilo. Bila sam veoma uplašena u to vreme.

Vladajuća koalicija želi da ukine zakon o transseksualcima iz 1980. godine i zameni ga zakonom o samoopredeljenju. Kada će on biti usvojen?

Nemački zakon o transseksualcima je neustavan u mnogim aspektima. Do pre samo nekoliko godina predviđao je da ljudi koji žele da promene ime i bračni status moraju da se razvedu. Postojala je čak i obavezna sterilizacija. To je Savezni ustavni sud okarakterisao kao neustavno.

Iako Svetska zdravstvena organizacija kaže da trans-identitet nije mentalni poremećaj, nemačka država i dalje primorava trans-ljude da idu na dugačke terapije i da im različiti psiholozi dva puta nezavisno overavaju trans-identitet. Želimo da to revidiramo kako bi oni koji su pogođeni mogli sami da podnesu prijavu. Očekuje se da zakon prođe u Bundestagu kasnije ove godine.

Šta se može učiniti da se društvo učini otvorenijim za manjine?

Reprezentovanje je veoma važno. Možda ima mnogo onih koji nemaju kontakt s trans-osobama, koji imaju predrasude ili strahove. I mislim da, kada nas vide, i vide da smo normalni ljudi, da onda ti strahovi mogu da se uklone.

Čak i ako smo samo mali deo društva, zaslužujemo da budemo priznati i poštovani. To važi i za druge manjine, bilo da je reč o religiji ili o ljudima s migrantskom pričom: svi imamo pravo da ne budemo napadani i da živimo svoje živote što slobodnije i nezavisnije.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.