Rusi dolaze! To se očekivanje najčešće čulo nakon što je Evropska unija prošle jeseni rekla NE pristupnim pregovorima sa Severnom Makedonijom i Albanijom i tako ispustila iz ruku svoj najveći adut u regionu – perspektiva pristupa EU.
Pitanje je onda bilo ko će popuniti rupu koju su napravili Evropljani? Neki su se kladili na Kinu. Ali, zar Kina već godinama ne pokazuje interesovanje za Balkan, kako bi se ekonomski i politički pozicionirala u Evropi? Kao tajni favorit važila je i nova regionalna sila – Turska.
Ali, Evropljanima je mesto zauzela sila sa kojom skoro da niko nije računao – Sjedinjene Države.
Vašington je poslednjih meseci imenovao čak dva specijalna predstavnika za region za koji je u stvari odavno izgubio interesovanje. Od tada je napaćeni Balkan igralište za spoljnu politiku na Trampov način. Njegova doktrina je da svuda u svetu sklapa „dilove“. U svakom konfliktu na svetu bi kočoperni petlovi, najčešće moćnici koji stilom podsećaju na Trampa, trebalo da dolaze do tobožnjih rešenja.
Pri tom nema potrebe da se obaziru na međunarodna pravila, pravo ili interese drugih država. Tramp sa tom strategijom nije bio uspešan nigde u svetu. A Balkan je, barem to tako izgleda Beloj kući, dobrodošao kao poligon za vežbu. Tamošnji akteri su slabi, a prema Americi imaju ogromno poštovanje.
Tek što je imenovan, Trampov specijalni predstavnik, ambasador SAD u Berlinu Ričard Grenel, krenuo je sa grubijanskom diplomatijom. Tako bi na Kosovu „moćnik“ Trampovog kova trebalo da ponovo preuzme dizgine – predsednik Hašim Tači.
Beloj kući očigledno ne smeta to što je Tačijeva partija kažnjena na nedavnim izborima i što je sam Tači postao omražen lik u velikom delu zemlje. A da li će SAD prevladati u svim organima vlasti na Kosovu pokazaće se već u ponedeljak kada se parlamentu bude predstavio pobednik kosovskih izbora, levičarski populista Aljbin Kurti.
Amerikanci ga ne žele i zato rade na formiranju šarene klimave koalicije koja bi bila mačji kašalj za predsednika Tačija. Kosovari su već navikli na to da strani ambasadori odlučuju ko će ući u njihovu vladu, a ko ne. Od 45 odsto njih koji još uvek izlaze na izbore, dobra trećina glasa samo da bi osigurala radno mesto. Jer, izgubi li partija, kojoj treba da zahvale na radnom mestu, ostaju bez posla.
Kosovo i Srbija bi trebalo da razmene teritorije koje su u Srbiji naseljene Albancima, a na Kosovu Srbima – to je „dil“ koji bi voleli da postignu Tači i njegov srpski kolega Aleksandar Vučić. Razmena teritorija je samo na prvi pogled rešenje za još uvek otvoreno kosovsko pitanje.
No, zastrašujuća su iskustva sa svim „čistim“ rešenjima na Balkanu. Jer, kada je njihova populacija dovoljno etnički „čista“, autoritarni vladari na obe strane ne moraju više da imaju obzira prema manjinama, njihovim pravima, a pre svega prema njihovim silama zaštitnicama. Onda mogu da se osećaju kao gazde u svojoj kući, da vedre i oblače.
Na Kosovu je prilična odbojnost prema tom sporazumu i prema autoritarnim, korumpiranim liderima i stranim tutorima. Međutim, nije baš jasno da li se može samo odbojnošću odupreti mamcima i pretnjama iz Vašingtona. Čak i ako buntovni Kurti postane šef vlade protiv volje Sjedinjenih Država, pritisak SAD će se nastaviti.
Ekonomski dominantni Evropljani nisu od pomoći. Čak su i evropski funkcioneri iz svih političkih partija najednom bili pomislili da mogu da ispišu istoriju fatalnom razmenom teritorija između moćnika Tačija i Vučića. A to su bili liberalni predsednik iz Francuske, zeleni iz Austrije , konzervativni šef komisije EU iz Luksemburga, a pre svih socijaldemokratska predstavnica za spoljnu politiku iz Italije – na užas Nemaca i Britanaca, ali i sopstvenih diplomata i svih koji poznaju prilike u regionu.
Evropa je ponovo zakazala na Balkanu, i ponovo su Amerikanci ispunili vakuum – kao u ratu u Bosni i dva puta na Kosovu. Ako se pogledaju rezultati, to nikako nije dobra vest: Bosna je još podeljena, Srbija je klimavi kandidat za EU i žonglira Evropom, Putinom i svima koji se bore za uticaj na Balkanu. Kosovo je protektorat sila koje ne mogu da podnesu jedna drugu.
Interesi kojim se rukovode SAD izazivaju još gore strahove: predsednik u izbornoj godini traži jeftin spoljnopolitički uspeh i pri tom koristi priliku da omalovaženu EU još više oslabi. Doduše, Evropljane je svakako izbacilo iz igre „NE“ daljem proširenju na istok, kako je to formulisao francuski predsednik Emanuel Makron. Evropljani sad stoje uz aut-liniju, i da li se tamo još svađaju oko Balkana – više nije ni bitno.
*Norbert Mapes-Nidik, 1953, nemački je novinar i autor više knjiga o Balkanu i jugoistočnoj Evropi. Sredinom devedesetih bio je savetnik specijalnog izaslanika UN za Jugoslaviju. Piše za brojne nemačke i austrijske listove, a povremeno i za DW. Tekst je deo serije Moja Evropa.