Posle ubistva iranskog generala Kasima Sulejmanija u Bagdadu, u iznenadnom napadu SAD, sve govori da će situacija dalje eskalirati. Situacija je veoma opasna. Teheranski režim i njegovi saveznici su već izrekli osvetničke kletve, sada se može očekivati novo nasilje i situacija bi vrlo brzo mogla da izmakne kontroli.
Saveznici SAD poput Izraela i Saudijske Arabije, ali i Liban i pre svega Irak, mogli bi da osete teške posledice; ništa ne može da se isključi – od krvavih napada na pojedince, mesta ili institucije, preko napada na tankere i gasovode, pa sve do raketnih napada na saveznike SAD. Jer, za Teheran ubistvo Sulejmanija može biti samo poniženje i faktička objava rata. Teheran već i iz unutrašnjepolitičkih razloga ne može da dozvoli sebi da ostavi ovaj napad bez odgovora.
Iran može, ali ne mora, i sam da postane vojno aktivan. On – između ostalog, i zbog Sulejmanijevih efikasnih vojnih i obaveštajnih delatnosti tokom proteklih godina – ima funkcionalnu mrežu dobro opremljenih jedinica u regionu. Od proiranskih paravojnih formacija u Iraku i Siriji, preko libanskog Hezbolaha, pa sve do hutijevskih pobunjenika u Jemenu, koji su već duže u direktnoj konfrontaciji sa iranskim rivalom Saudijskom Arabijom i predstavljaju neprijatelje Izraela i SAD.
Ubistvo je bila politička greška
Sa Sulejmanijem, nestala je vodeća operativna glava iranske ekspanzionističke politike u regionu. Neutralno rečeno, više je nego začuđujuće to što režim u Teheranu nije mogao da zaštiti svog najvažnijeg generala u inostranstvu od ovakvog napada. Ali, ni na Bliskom i Srednjem Istoku niko nije nezamenljiv, pa ni Kasim Sulejmani kao šef ozloglašenih „Brigada Al Kudsa“. Mreža Iranu odanih paravojnih formacija u regionu bi mogla da i bez njega ostane jaka i opasna. Već je određen naslednik ubijenog generala.
Sulejmani ima zasluge u borbi protiv „Islamske države“ u Iraku i Siriji. Ali, on je bio produžena ruka režima koji je podržavao teror i najbrutalnije silnike. Nema razloga za posebno saučešće sa takvim čovekom – ali, njegovo ubistvo je politički ipak bilo greška. Donald Tramp je kao predsednik SAD i vrhovni zapovednik vojske SAD doveo u opasnost čitav region iz kojeg je njegova zemlja zapravo htela da se vojno povuče.
On rizikuje stvaranje antiameričkog i antizapadnog efekta solidarizacije u regionu. Taj efekat preti da zada smrtan udarac demokratskim protestnim pokretima u Iraku, Libanu i samom Iranu, jer svi protesti su bili posredno ili neposredno usmereni protiv režima u Teheranu. A ako se to desi, baš Tramp će biti onaj ko je postupio direktno u skladu sa interesima Teherana.