Tragovi Iperita na poljima Flandrije

Patrik van Vanzele je valjda poslednja žrtva nemačkog napada bojnim otrovom pre stotinu godina. On nije učesnik Prvog svetskog rata, već iz znatiželje istražuje nekadašnje bojište u Flandriji. Pre par godina iskopao je jednu granatu s bojnim otrovom.

„Osećao sam se kao da gorim i imao sam temperaturu - 41 stepen. Nije mi bilo dobro.“ Na sreću, izgleda da je došao u dodir samo sa malom količinom iperita – bojnim otrovom koji je i dobio po mestu Ipru – jer inače više ne bi bio s nama da nam sve to ispriča. „Iskopao sam granatu i naslonio je na jedno drvo. Možda sam je držao tri minuta, ali već tada je moja ruka bila potpuno crvena i morao sam u bolnicu. Kao da sam izgoreo od tog gasa.“

Iperit na nemačkom zovu Senfgas, na engleskom sulfur mustard jer taj plin žućkaste boje i pomalo smrdi na senf ili beli luk. Već u minimalnim količinama je otrovan i verovatno je granata koju je pronašao Van Venzele procurila čim se našla na sunčevoj toplini i svetlosti. Patrik to iskustvo nikad neće zaboraviti: „Dve godine sam imao probleme, ali sam na sreću preživeo.“

„Mnogo gore nego što može da se zamisli“

Sa grupom „Kopača“, kako je ta ekipa prijatelja sebe nazvala – Patrik van Vanzele godinama je kopao po bivšim rovovima i položajima koji se mogu naći svuda oko grada Ipra na severozapadu Flandrije. To mu je bio hobi od 1980. i otada je iskopao na stotine komada razne municije, oružja i čitav splet rovova. I naravno, leševa. Mnogo leševa i delova ljudskih tela.

Svaki put kad bi pronašli posmrtne ostatke ili municiju, javljali su policiji. Neke zemlje čije su pale vojnike pronašli, čak odlikovale „Kopače“. Ali danas je u Flandriji zabranjeno samostalno kopati po bojištu jer je mnogo municije još uvek opasno. Patrik to najbolje zna.

Kopajući po poljima Flandrije, Patrik van Vanzele stekao je predstavu o tome kako je izgledalo po uporištima saveznika i Nemaca u Prvom svetskom ratu. „Sigurno da nije bilo onako kako to znamo iz filmova. Bilo je mnogo, mnogo gore. Godine 1915. blato u rovovima bilo je duboko oko 90 centimetara“, objašnjava i pokazuje rukom do svog boka. „Vojnici su ponekad morali da po tri dana i tri noći sede u blatu jer su bili izloženi paljbi. To mora da je bilo užasno. Našli smo poginule nemačke i engleske vojnike sasvim na dnu blata.“

„Nikad nije rekao ni reč“

Sudbina vojnika iz Prvom svetskog rata Patrika van Vanzelea ne interesuje samo akademski. I njegova deda je 1914. bio u takvim rovovima. „Kada se vratio iz rata, nikad nije govorio o tome kroz šta je prošao. Nikad nije govorio, samo bi se ćutke prihvatio čašice.“ Danas bi rekli: školski primer Postraumatskog stresnog sindroma (PTSP). Ali u vreme Patrikovog dede još nije bilo takvih pomodnih izraza.

Zbog toga što je kopao i onoga što je pronašao, postalo mu jasno kroz šta je njegov deda morao da prođe: „Leševi, leševi, svuda leševi. Tako je to ovde izgledalo 1917. Pronalazili smo noge, ruke, stopala, rebra, na hiljade kostiju. To je moralo da bude čisti užas.“ Patrik van Vanzele je svoju kuću pretvorio u mali muzej. U dnevnoj sobi stoje čaure, a po policama su naslagani foto-albumi i dokumenta o njegovim iskopavanjima. Najbolje eksponate ipak je predao muzeju Prvog svetskog rata u Ipru.

Vojna groblja i muzeji su svuda, duž čitavog nekadašnjeg zapadnog fronta. Ipak, Ipr zauzima posebno mesto – zbog tog prvog napada bojnim otrovom 22. aprila 1915. Žrtvama tog načina ratovanja u blizini sela Langemark podignut je spomenik, a u muzeju u Ipru nam istoričar Piter Trog pokazuje vitrinu sa kanisterima za gas.

Život vojnika postao još jadniji

Prvi napad u stvari nije izveden nekim posebnim bojnim otrovom, već hlorom koji je ispuštan iz takvih rezervoara: „Pred njima su bile dve francuske divizije. Oni nisu ni znali šta ide na njih. Nisu imali nikakvu zaštitu od otrovno gasa. Čitava gomila vojnika odmah je poginula. Neki su uspeli da pobegnu, ali su mnogi kasnije umrli od trovanja. Koliko smo mogli da utvrdimo,In Flanders fields.“

Bojni otrovi u početku su mogli da se koriste samo ako je duvao povoljan vetar – u suprotnom bi i Nemci stradali od svog gasa. Ali vetar u Flandriji duva sa istoka na zapad samo par dana mesečno i zato to novo oružje nije promenilo tok rata. „Smisao tog oružja bio je da nemačka vojska probije front, ali na kraju te užasne Druge bitke za Ipr ništa se praktično nije promenilo. Bojni otrov nije zapravo bio nikakav uspeh.“

Jedino što se promenilo jeste da je život vojnika postao još mizerniji – i to na obe strane. Samo par meseci kasnije, 25. septembra 1915, i Britanci su počeli da na zapadnom frontu koriste bojni otrov fozgen. Taj gas na bazi hlora je za vojnike bio možda i gori od iperita jer nije imao baš nikakav miris. A u dodiru sa vodom – znojem vojnika na odeći ili barama na dnu rovova – pretvarao se u sonu kiselinu.

„Od tog trenutka bojni otrovi počeli su da se koriste kao i svako drugo obično oružje. Nigde nije doveo do nekakvog preokreta, ali neprijatelj je bio oslabljen. Gas je postao i važno psihološko oružje kako bi se slomio protivnik“, objašnjava istoričar Trog. Protiv tog oružja, naime, jedva da je bilo obrane. Upravo to rečito svedoči o bezumnom kretenizmu vojnih glavešina na obema stranama.

Bezumni generali

Posle nekog vremena vojnici, pa čak i vojni konji, opremljeni su gas-maskama. Bile su teške i nepraktične, u početku napravljene od platna, a kasnije od kože ili gume. I bile su pre svega - neefikasne. Mnogi gasovi prodirali su kroz kožu i izazivali bolne otekline i plikove, a protiv toga zaštite nije bilo. Naravno, još je gore bilo civilima u blizini fronta koji nisu imali čak ni maske. Pri svemu tome vojnici koji bi pokušali da iz svog rova punog bojnog otrova pobegnu, bivali su osuđeni kao dezerteri.

„Neki vojnici koji su pobegli od gasa nakon toga su izvedeni pred vojni sud i streljani“, objašnjava Piter Trog. „To je trebalo da prisili vojne jedinice da ostanu na položajima, čak i kada nije bilo nikakve zaštite od otrova.“ Patrik van Vanzele je po rovovima pronašao i čitavu gomilu praznih flaša ruma i sličnih žestokih pića: „Pili su da bi povratili hrabrost. Ništa drugo nisu ni mogli da urade.“

Korišćenje gasa kao oružja u stvari je bilo zabranjeno još na osnovu zaključaka Prve haške mirovne konferencije iz 1899. Na kojoj se raspravljalo o „običajima ratovanja“. Ali potpisnice potpisnice te konvencije – Nemačku, Francusku ili Veliku Britaniju – to nije sprečilo da tajno razvijaju bojne otrove. Na nemačkoj strani pionir je bio Fric Haber, profesor hemije i kapetan pruske vojske koji se smatra „ocem gasnog rata“. To nije bila prepreka da baš Haber dobije Nobelovu nagradu za hemiju 1918. godine – doduše za rešenja u proizvodnji veštačkog đubreta.

Opet zabrane, zabrane...

Godine 1925. ponovo je međunarodnim sporazumima zabranjeno korišćenje bojnih otrova u ratu. Često se ističe da za vreme Drugog svetskog rata ni jedna strana nije koristila bojne otrove, iako su ih svi imali u arsenalima i to u ogromnim količinama. Ta tvrdnja je tačna sa jednim izuzetkom: Nemačka je koristila gas protiv najnemoćnijih učesnika rata prilikom likvidacija žrtava holokausta.

Od tada je bilo još mnogo konferencija i bojni otrovi su strogo zabranjeni po načelima Svetske zajednice. To ne sprečava pojedine vlastodršce i diktatore da ga koriste čak i protiv sopstvenog stanovništa – kao recimo Sadam Husein. Navodna ogromna zaliha bojnih otrova bila je i povod za Drugi rat protiv Iraka američkog predsednika Buša mlađeg – ali dokazi za te optužbe nikad nisu pronađeni.

Stanovnici belgijske pokrajine Flandrije ne moraju da ići predaleko da bi se setili bojnog otrova. On je još uvek tu, čak i sto godina nakon prve upotrebe. Ostaci se još uvek pronalaze, kaže istoričar iz Ipra Piter Trog: „On je još uvek tu. Kad se na gradilištu kopaju temelji, gotovo uvek se nailazi na granate sa bojnim otrovom. Onda mora da se aktivira posebna jedinica belgijske vojske da bi se opasnost od gasa otklonila.“