Tragični pravni neuspeh žrtava rata u Vijetnamu

Već godinama je to predmet mnogobrojnih sudskih procesa. Mnogo puta su vijetnamske žrtve pokušavale da optuže kompanije koje su omogućile masovnu upotrebu „Ejdžent orindža“ (Agent Orange), sredstva za otpadanje lišća kod biljaka koje je američka vojska koristila kako bi uništila useve, ali i šume koje su pružale zaštitu borcima Vijetkonga. Prema nekim procenama, dva do četiri miliona ljudi pati od posledica upotrebe tog sredstva, a oko 100.000 beba rođeno je s najtežim deformacijama i bolestima.

Nada u kasnu pravdu

Nakon što je jedan sud u Njujorku još 2005. spornim argumentima odbacio tužbu nevladine organizacije „Vijetnamski savez žrtava Ejdžent orindža“, sudski proces koji je u ponedeljak (10.5.) okončan u Francuskoj bio je poslednja šansa za pravno rešavanje tog pitanja. On je bio moguć samo zato što je 2013. u Francuskoj donesen zakon koji francuskim državljanima omogućava podnošenje tužbe protiv stranih firmi ako mogu da dokaži da su ih one oštetile.

-pročitajte još: Jedino što oni žele jeste dostojanstven život

Francuska državljanka Tran To Nga, rođena 1942. u Vijetnamu, 1966. bila je žrtva jedne akcije zaprašivanja herbicidom „Ejdžent orindž“. Nakon toga izgubila je dete, a drugo je na svet došlo sa zdravstvenim tegobama tipičnim za zloupotrebu tog herbicida: srčana mana, dijabetes i astma. Jedna nemačka laboratorija potvrdila je da uzrok bolesti treba tražiti u povećanim vrednostima dioksina u krvi, što je odlika „Ejdžent orindža“.

No već od samog početka proizvođači herbicida, poput Monsanta – koji se sada nalazi u vlasništvu nemačkog koncerna Bajer, Dau kemikalsa i nekoliko manjih – odbacuju svaku odgovornost. I to uvek istim argumentima.

Četiri argumenta 

Kao prvo, te firme tvrde da se teške zdravstvene tegobe, poput teških telesnih deformacija, bolesti nervnog sistema ili dijabetesa, Parkinsona ili raka, ne mogu direktno povezati s upotrebom „Ejdžent orindža“. To je tačno u pojedinačnim slučajevima. Ali isto tako je dokazano da se te bolesti mnogo češće pojavljuju u onim delovima zemlje gde je taj otrov upotrebljavan. Dakle, nema sumnje da je „Ejdžent orindž“ povezan sa teškim bolestima i invaliditetom.

Drugo: kompanije i američka vlada znale su - i pre početka operacije 1961. godine - da je „Ejdžent orindž“ izuzetno opasan po zdravlje, zbog dioksina koji sadrži. Proizvođači su, osim toga, a kako bi zadovoljili ogromne narudžbe američke vojske, a time i povećali zaradu, primenjivali ubrzani proizvodni proces koji rezultira još višim vrednostima dioksina.

Kao treće, pomenute kompanije tvrde da jedino američka vlada može da snosi odgovornost, jer je jedino ona odredila svrhu i mesto upotrebe te hemikalije. No američka vlada nije pred proizvođačima krila svoje namere, odnosno da to sredstvo upotrebljava u južnom Vijetnamu. Znalo se, dakle, da se ne radi samo o vojnim ciljevima i otežavanju kretanja Vitekongu kroz ogoljavanje prašuma, već i o ciljanom uništavanju uroda i velikih poljoprivrednih površina, gde je jedina žrtva bila – civilno stanovništvo. Proizvođači su toga bili svesni.

Četvrti argument tuženih poziva se na Ženevsku konvenciju iz 1925. koja doduše brani upotrebu bojnih otrova, ali ne i herbicida. No Ujedinjene nacije su još 1969, nakon upotrebe „Ejdžent orindža“ u Vijetnamu zaključile da i herbicidi mogu da se koriste kao bojni otrovi, pa se tako Ženevska konvencija odnosi i na to sredstvo.

Propalo isterivanje pravde

Uprkos svim tim argumentima, zajednička tužba vijetnamskih žrtava protiv hemijskih kompanija je 2005. propala. Sud u Njujorku došao je do zaključka da tužene firme ne mogu da budu pozvane na odgovornost. Za to se sud pozvao na već poznate argumente, poput nemogućnosti dokazivanja direktne povezanosti, odgovornosti američke vlade, te nedostatka uporišta za tužbu u Ženevskoj konvenciji. Ovo poslednje je bilo praktično ignorisanje stava Generalne skupštine UN.

Pred sudom u francuskom Evriju u ponedeljak u početku se radilo samo o pitanju nadležnosti suda za slučaj. I sud je zaključio da – nije nadležan.

Jer, jedan francuski sud nije odgovoran za delovanje druge suverene države, u ovom slučaju SAD, u ratnim uslovima.

Time je iscrpljena i poslednja mogućnost pravne obrade tragedije vezane za upotrebu „Ejdžent orindža“. Pritom stanovništvo pogođenih područja i dan-danas pati od posledica, jer dioksin ostaje decenijama u tlu, taloži se u organizmima i utiče na genetsku promenu kod ljudi.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.