Traganje za smislom se nastavlja

„Đoković je sada igrač kao i svaki drugi“ – tako glasi naslov tekta novinara Zidojče cajtunga Geralda Klefmana koji je u Parizu pratio poraz srpskog teniskog asa od Dominika Tima. „23-godišnjem Austrijancu, sedmom na svetskoj rang-listi, uspela je demonstracija moći. Prvi set je još bio izjednačen i trajao je 73 minuta. A onda se žamor u publici povećao, jer su gledaoci videli nešto što se u ovoj ligi retko dešava: razliku u klasi. Ovo boli. To nije lepa slika legende, rekao je Boris Beker, koji je tri godine bio Đokovićev trener, u svojstvu komentatora Jurosporta“.

„Možda bismo morali da se vratimo čak u Đokovićeve mlade dane da bismo našli fazu u kojoj je njegova igra bila tako raspadnuta kao u sredini trećeg seta. Dvanaest poena u nizu – on ih nije izgubio, on ih je Timu bukvalno servirao na tacni. Loptama koje je pogađao ivicom reketa, loptama koje su završavale daleko iza aut-linije, ili u mreži. Četo je odmahivao glavom. Često je i žurio i prebrzo udarao lopticu, kao da hoće da se sve što pre završi. To je bila slika koju je Beker opisao pravim rečima“.

„A sliku je opisao i sam Đoković. Kvintesencija njegovih reči: još se ni izdaleka nije oporavio od pada forme, procesa koji je počeo posle prošlogodišnjeg oslobađajućeg uspeha u Rolan Garosu. U tome ništa ne menja ni euforija koju je stvorio angažovanjem Andresa Agasija kao povremenog trenera. U osnovi – to je moglo da se razazna u njegovim samokritičnim rečima – on je sada igrač kao i svaki drugi.“

„No bespoštednost sa kojom je analizirao svoju igru je bila zaista za poštovanje – u tome on nije samo jedan od mnogih [...] I dok drugi veliki igrači i dalje pobeđuju, Pariz 2017. je cementirao saznanje da Đokovićevo traganje za smislom i dalje traje“, piše Zidojče cajtung.

A dnevnik Velt je objavio intervju sa Gebhardom Gričom, naučnikom koji je osam godina putovao po svetu sa Novakom Đokovićem kao savetnik za ishranu i kondicioni trener. „Do pre pet nedelja. Srpski teniski profesionalac se iznenadno rastao od svog kompletnog trenerskog tima, pa tako i od ovog 60-godišnjeg Austrijanca“. Grič je odgovarajući na pitanja novinara Velta najpre rekao da čak nije ni gledao prenos mečeva u Rolan garosu, već da je u Austriji, gde je satima sedeo na obali Dunava: „Osećam se kao ptica. Posle svih tih godina na turnirima, mogu da radim - i ne radim – šta god hoću. To je vrlo prijatno.

Grič je rekao da je Đoković veliki perfekcionista i da sigurno ima razlog zbog kojeg je sada tako daleko zakoračio u područje ezoterije i oblasti stila života, ljubavi, radosti i slično. Prema njegovim zapažanjima, Đoković želi da ostane vrhunski sportista ali i da uživa u radosti života; da se dalje razvija kao čovek. On u tome vidi i motivaciju za angažovanje Agasija: „To se uklapa u njegovu novu orijentaciju. I Andre je imao probleme, i prošao kroz fazu u kojoj je morao nanovo da se orijentiše. I da počne ispočetka.“

Na pitanje o mentalnom treneru Pepeu Imazu, Grič je rekao da se Novak Đoković i Imaz već dugo poznaju kao i da rastanak Đokovića i Bekera kao i razlaz sa kompletnim timom oko Marijana Vajde nema nikakve veze sa Imazom. „nije korektan način na koji mediji predstavljaju Imaza – kao ludog gurua; to nema veze sa realnošću. On je po sebi divan čovek“. A kada je reč o saradnji Grič-Đoković, Grič kaže: „Mislim da je svako ko je radio sa njim imao nešto od toga. Iskustvo sa Novakom je dragoceno za jednog trenera, jer od Novaka trener dobija veoma precizne i intenzivne povratne informacije, koje može da upotrebi kako bi dalje razvijao svoje metode“.

Na pitanje da li ga je Đoković inspirisao kao čovek, Grič je odgovorio: „Svi smo proveli mnogo vremena zajedno, i svako u timu je učio od svakoga – ali od Novaka sigurno najviše. Mene je impresioniralo to što je on svakog dana umeo nanovo da se motiviše za dalje učenje. Kako na planu sporta, tako i kao ličnost. Veoma su retki ljudi koji toliko svesno i intenzivno žive svaki dan. To je bio i glavni razlog njegovih sportskih uspeha. On je bio najbolji učenik kojeg sam ikada upoznao. To je jedan izuzetno radoznao čovek“.

Priredio: Saša Bojić